„Alo!“ mi se zalepio za srce!
Alo!/Ana Paunković
Milorad Zdravković, Foto: Ana PaunkovićKaže, „Alo!“ čita od prvog broja, još kad je bio velikog formata. Zaljubljen je u miris novina i knjiga, a najsrećniji je kad napravi nešto što se njemu sviđa. Iako ukućani i prijatelji ponekad zbijaju šale na njegov račun, on od svog hobija ne odustaje.
- Dok se „Alo!“ nije pojavio, čitao sam šta mi prvo padne pod ruku. Međutim, otkad „Alo!“ izlazi, nisam propustio nijedan broj. Imam prijatelja koji radi u trafici i on mi stalno nudi neke novine. Pogledam ja, ali nije to - to. Zalepio mi se „Alo!“, što kažu ljudi, za srce i od njega ne odustajem. Kad odem na more, sestra i sin su zaduženi da mi kupuju novine, pa kad se vratim, sve me čeka. Prvo sam počeo da skupljam ukrštene reči, jer nisam baš svakog dana raspoložen da ih rešavam, dok je kolumna Jelene Petrović, sada Paunović „Hoću, majko, u penzijski fond“ bila presudna da počnem da skupljam i kolumne. Jednostavno, oduševio sam se kako je napisala ono što svi znamo, a to je da je san svakog čoveka da se „ušuška“ u neku državnu insiticiju, jer se tamo „lako dele tuđe pare“ - kaže Milorad i dodaje da je za skupljanje recepata glavni krivac njegov sin, koji je još dok je bio u osnovnoj školi govorio da će biti kuvar.
- Stalno mi je govorio: „Ajde, tata, da kuvamo plačinke“, mada sam i od majke nasledio dar za kulinarstvo. Skupljao sam recepte i ranije, ali ovi koje vi objavljujete su najbolji. Ja to mogu da kažem, jer po receptima kuvam. Ukućani se šale sa mnom kad sednem i počnem da mažem i lepim, ali ja ne marim mnogo za to, pošto sam najsrećniji kad napravim nešto što se meni sviđa. To mi je važnije nego da mnogo od posla zaradim - priča naš sagovornik i napominje da je, pošto su mu deca odrasla i otišla svojim putem, dečju sobu pretvorio u radnu, koja je sada njegovo carstvo.
Alo!/Ana Paunković
Milorad zbog naše Jelene počeo da skuplja kolumne iz „Alo!“, Foto: Ana PaunkovićZa kraj poručuje da nema ništa protiv pompeznih naslova, jer je naslov nešto što privlači čitaoce, ne samo kad je reč o novinama, već i knjigama.
Gospodinu Zdravkoviću, ali i svima vama, naši verni čitaoci, želimo da se u zdravlju i veselju čitamo još barem 33.000 brojeva!
Zaljubljen u štamparsku boju i miris novina
- Zaposlio sam se u štampariji sa dva i po razreda gimnazije i meni se taj posao mnogo dopao. Čim sam počeo da radim, direktor me je upisao u grafičku školu, koju sam uspešno završio. Nudili su mi tokom radnog veka i druge poslove, ali nisam mogao da zamislim da radim nešto drugo. Zaljubljen sam u miris novina i štamparsku boju. Koristim ja i internet, pročitam nešto, al‘ dok ne osetim da zašušti papir među prstima, ništa. Mogu slobodno da kažem da sam zadovoljan sobom i onim što sam u životu postigao. Svima kažem, ako radite posao samo onako, da ga otaljate, nemojte ni da ga radite - priča Milorad.
Ko radi, taj i greši
Iako mnogi tvrde da ljubav slepa, naš verni čitalac Milorad to demantuje. Naime, on primećuje i beleži u jednu svesku i sve greške koje se pojave u našim novinama, iz dana u dan. - Napisali ste da je predsednik Srbije poslao telegraf, umesto telegram, da je Vlade Divac dao punomoć Slavka Zečevića, umesto punomoćje Slavku Zečeviću, jednom ste i objavili recept za riblji paprikaš u kojem nije bilo ribe, a jednom ste u ukrštenicu stavili sliku Ane Ivanović, a odgovor je bio Ivan Ivanović. Ali ja to razmem. Korektura se čita slovo po slovo, ne može novinar sve da gleda, a korektori nemaju vremena da svaki tekst pročitaju nekoliko puta, jer u pitanju su dnevne novine. Ja to ljudima uporno pokušavam da objasnim, jer ja to znam i razumem, pošto sam radio u novinama, ali oni koji nisu, ne mogu to da shvate - objašnjava Zdravković.
povezane vesti
