Amiš dobio srpsko državljanstvo

Srpski još nije naučio, ali je uspeo da nađe nekoliko prijatelja, izgladi odnose sa rodbinom i navikne Nišlije na svoje prisustvo.

Sam proces nije bio nimalo lak i trajao je mnogo dugo, ali je, objšanjava Kristofer, napokon uspeo da postane državljanin Srbije, što je bila njegova najveća želja od kada je pre nekoliko godina, tokom svog putovanja po Evropi, izdvojoio jedan dan da poseti selo odakle je njegov deda Denča pre više od jednog veka krenuo u SAD u potrazi za boljim životom.

Iako je po dolasku u Banju imao mnogo problema sa rodbinom oko parcela koje mu pripadaju, Petrović kaže da je sada sve u redu i da je napokon uspeo da dokaže da je zaosta unuk Denče Petrovića i da su rođaci shvatili da on ima podjednaka prava na imanje kao i oni.

- Kada sam se doselio u Nišku Banju i rešio da obrađujem zemlju svog dede, rođaci su bili prilično iznenađeni, negodovali su, pretili mi, angažovali advokate i sumnjali su u moje poreklo. To mogu da razumem, jer niko od moje porodice nije ovamo ranije dolazio. Deda je u Americi mnogo radio, nije puno pričao o zavičaju, pa ni moj otac nije puno znao o Srbiji, niti je ikada imao potrebu da ovde dođe - kaže Petrović.

I meštani Banju sa kojima, kaže, u početku nije bilo lako, napokon su prihvatili da među njima živi neko ko je po svojim običajima, kulturi ,odevanju i načinu razmišljanja potpuno drugačiji od ostalih.

- Ljudi su me ovde konačno prihvatili. U početku su me ismevali, rugali mi se, slikali me telefonima, moja odeća im je bila smešna. Neprijatnosti sam imao čak i u gradskom prevozu gde ljudi nisu greli da me puste da uđem, kondukteri su više puta bili veoma neprijatni, gurali me, vikali na mene da skinem ranac kako ne bih gurao ostale, iako je bilo evidentno da nikome ne smetam. sAda je drugačije, ljudi su ljubazniji, trude se da pričaju sa mnom i srećan sam da je ta faza napokon prošla - kaže on.

Iako nema puno prijatelja, Kristofer kaže da slobodnog vremena gotovo i da nema. Obrađuje zemlju i voćnjake, čita, piše članke za biznis portal namenjen amiškim zajednicama, ali i za magazin koji izlazi u Americi, u kom piše o svojim putovanjima po celom svetu.

Često odlazi u Leskovac u Baptističku crkvu, jer nju doživljava najbližom svojoj zajednici.

- Adventistička i Katolička crkva u Nišu previše su moderne, muzika je glasna, tu je i hor, svetla... Sve mu to nekako ne prija. Odlazim često i u Vojvodinu jer se tamo, u blizini Kaća, nalazi zajednica vrlo slična Amišima - ističe Kristofer.

Kaže da nema konkretnih planova za budućnost. Za sada samo želi da ostane da živi u Niškoj Banji, gde je našao svoj mir. O ženidbi još ne razmišlja, iako mu je, priča on, majka obećala da će ga posetiti ako se na taj korak odluči.

Kristoferov svakodnevni život u Banji poprilično je jednostavan- Živi u malom stanu, često se hrani u obližnjem restoranu, u kom je sada već rado viđen gost jer, kako kaže, nema puno zahteva.

- Dođem, naručim hranu. Ovavezno ponesem neku knjigu koju čitam dok čekad d ahrana stigne. Ručam i odem. Sve to u vrlo kratkom roku obavim. Dopada mi se srpska hrana. Obožavam punjenu piletinu i sarmice - kaže on.

Klubove ne obilazi, na izbore nije izlazio, a u i diskoteke nikada u životu nije otišao. Ne krije d amu nedostaje dom i njegov azajednica. Najteže mu je, kaže, kad ode kući, da objasni prijateljima i porodici da s ena Balkanu ne vode ratovi, da situacija nije onakva kakvom je mediji tamo predstavljaju. Ipak, njegovi dugari za sada ne planiraju da ga posete već bi radije da se on vrati u SAD.

Na izbore u Americi, koji bi trebalo da se održe početkom novembra, neće izaći jer, osim što je to protiv njegove vere, ne može, kaže, da odluči za koje bi od dva zla pre glasao.