Batinom likvidacijom ubijen je i naš fudbal!

Tačno 12 godina od brutalne likvidacije u centru Beograda koja je promenila tok srpskog fudbala, Batina porodica i prijatelji obišli su grob ovog sportskog radnika, kome je 26. marta 2004. godine nepoznati napadač pucao u glavu dok je ulazio u zgradu na Terazijama, gde su bile smeštene kancelarije Fudbalskog saveza.

Među poštovaocima lika i dela Bate Bulatovića našao se i juče njegov dugogodišnji prijatelj Dobrivoje Tanasijević, alijas Den Tana.

- Toliko vremena je prošlo, a kao da se ništa nije desilo. Verovatno nigde u svetu nije zabeleženo da 12 godina nakon surove likvidacije nekog uglednog sportskog radnika nema pomaka u istrazi. Pobogu, pucnji su odjeknuli usred bela dana dok je ljudina, kakav je bio naš Bata, išao na posao. Užas!

Ima li bar nekih naznaka, ko je mogao da naruči ubistvo?

- Gde god bih se raspitivao o tom slučaju, uglavnom bih nailazio na odgovor: „Ne pitaj!“. Jedno je jasno - ko god da je naručio Batinu likvidaciju, mora da je bio strašno moćan u to vreme. Dakle, radi se o nekome ko je povezan politički ili policijski. U suprotnom, saznalo bi se već ime i prezime naručioca ubistva.

Nema ni tragova koji bi ukazivali na to ko je bio izvršilac zločina?

- Nema. Pitanje je da li je taj uošte i živ. Znate, u ovakvim profesionalnim likvidacijama naručilac ubistva obično vrlo brzo ukloni i izvršioca. Egzekutori takvih ubistava brzo nestanu sa lica zemlje.

Ko je još bio na jučerašnjem pomenu?

- Osim porodice Bulatović, supruge Biljane, ćerke Ane, sina Blaža i bliže rodbine, od fudbalskih radnika bili su Dušan Maravić, Dejo Savićević...

Batin sin Blažo se kune u Savićevića, kaže da je jedan od retkih koji je ostao uz porodicu Bulatović?

- Retko se rađaju ljudi kao što je Dejo. On je gospodin, kavaljer kakvog nema. Da sve fudbalere stavite na gomilu, ne bi mogli da se s ljudske strane mere sa Savićevićem. Znate, nas je Bata mnogo zadužio i zato svake godine palimo sveću za pokoj njegove duše. Bio je velika ličnost, veliki radnik.

Njegovo ubistvo vezujete i za početak kraja srpskog fudbala?

- Od te 2004. godine je sve krenulo naopako. Još smo bili Srbija i Crna Gora ali smo se, faktički, već razdvojili. U međuvremenu, naš fudbal je došao do dna! Previše je mržnje i tuče za položaje u klubovima, u Savezu. Šest godina nismo videli ni evropsko ni svetsko prvenstvo. Kao, nema nameštaljki u našoj ligi, a onda je dovoljna jedna svađa i kreću međusobne optužbe kao da su nam funkcioneri kriminalci, a ne fudbalski radnici. Teško ćemo se iščupati iz ovog jada.