Bila sam sama sa svojim strahom

Zatekla me je sklupčanu pored telefona.
Ovako se Zorana Matović (39) iz Beograda seća prvog agorafobičnog napada. Posle toga, doživela ih je još milion. Al’ prvi je bio najgori.
- Sledećeg jutra krenula sam s drugaricama na more, ali napadi, kako sam ih zvala, ponovo su se javljali. Nekada su bili jači, nekada slabiji. Svi su mi govorili da je od vrućine, smišljali su hiljadu drugih obrazloženja, ali ja sam znala da nije ništa od toga.

Molim? Kakva poljoprivredna fobija?

Bila je mlada i zdrava, pa nijedan parametar nije ukazivao ni na jednu dijagnozu. Međutim, Zorana je izgubila 15 kilograma. Počelo je i bombardovanje. Bio je to još jedan razlog da pomisli da je sve posledica stresa.

- Nisam imala mira, izađem napolje, pa utrčim u kuću, odem u kafić, istrčim iz kafića... Promenila sam se, svi su me gledali čudno. Niko me nije razumeo, osećala sam se tužno i usamljeno. To je bila prva stvar koju nisam rekla čak ni mom najboljem drugu iz detinjstva.
Polako se otuđila od svih prijatelja. Jedino još nije bila odbacila roditelje, koji su je svakog dana uspaničeno posmatrali ne znajući kako da joj pomognu. Tri godine su tražili dijagnozu.

- A meni je izgledalo kao da je prošla decenija, živela sam u izolaciji. Dok su moji prijatelji izlazili, ja sam pokušavala da izađem do kraja moje ulice. Za mene je i to bio uspeh. Konačno se neko od lekara setio da me pošalje kod psihoterapeuta - seća se ona. Tada su Zorana i njeni roditelji prvi put čuli za dijagnozu - agorafobija. Pomislila je kakva je to poljoprivredna fobija, jer ju je taj termin jedino na tako nešto asocirao. Kasnije, lekari su joj pojasnili: strah od otvorenog prostora.

- Pa ko se još plaši otvorenog prostora - pitala se.
- Bilo je teško prihvatiti da sam to bila ja. Nisam imala kompjuter, pa sam u „Vujakliji“ tražila dodatno obrazloženje. Pisalo je „bezrazložni strah“. I to sam ponavljala kao papagaj.

Izvinite, da li sam ja eksperimentalni miš?

Redovno je odlazila na terapije, ali kaže da joj lekari nisu pomogli. Davali su joj lekove od kojih joj nije bilo bolje.
- Trudila sam se da ne budem ogorčena i da zaboravim sva mesta na koja sam odlazila po preporuci. Osećala sam se kao mali eksperimentalni miš kome je svako davao nadu, a na kraju bih se uvek vraćala kući u još gorem stanju - rekla je ona.
Bila je nesrećna, tužna. Prijalo joj je samo da bude okružena životinjama. Njima ništa nije morala da objašnjava. U svoj toj muci, upisala je Elektrotehnički fakultet.

- Kako? Ne znam ni sama. Teško. Izlazila sam iz kuće uz pomoć mame. A onda sve po starom, istrčavala bih iz amfiteatra, pa utrčavala, isto tako i sa ispita. Ali opet sam imala najbolje cene - izjavila je.
Oduvek je Zorana bila vredna, usredsređena i željna znanja.

- Svaki položeni ispit za mene je bio neverovatan uspeh jer je bio mnogo više od ocene. Nikada nisam znala da li ću tog dana izaći iz kuće, da li ću istrčati iz sale... Ali učila sam, jer sam se nadala da će se jednog dana desiti čudo i da će mi znanje biti potrebno, da ću imati karijeru.

Ustajala je i padala. Napadi su bili česti i užasni, a ona preumorna i očajna od tolikih godina borbe i samoće. Međutim, uspela je da diplomira, a kasnije se zaposlila i kao menadžer. Kratko se zadržala na tom poslu, jer su napadi i dalje bili česti, pa je odlučila da se vrati plesu.

- Bio je to moj način da isplešem tugu, da kažem šta osećam, da pokažem svoje emocije...

Ubrzo je otvorila svoju salu za vežbanje, pa je danas Zorana instruktor joge, plesa, fitnesa... Bravo!