Bombona i hleb od juče

Dvadesetak godina kasnije, stigli smo do bombona. Toliko su nam skupe da kupujemo na komad, kažu prodavci. Jedna bombona pet dinara, i za to odvajamo od usta, da katkad ugodimo najmlađima. I bombone su postale luksuz.

Dobro je ipak što danas imamo za celu veknu hleba, ali onu od juče. Zašto - cela vekna upola cene. Meso odavno nije obavezan sastojak ručka, može i bez toga. Ustežući se idemo na kasu s bananom u ruci, ili jednim jajetom, jer baš nam je toliko zafalilo. Snebivajući se tražimo 50 grama salame, ne treba nam više, to je samo za doručak, pravdamo se.

Shvatili su i trgovci da je vrag odneo šalu, pa su nam unapred obračunali sve u gramima, da ne pravimo gužvu dok prebrojavamo u novčaniku da li ćemo imati dovoljno za sve što nam je potrebno. Stidimo se sopstvene nemaštine, a ne treba.

Neka se stide oni koji su nas dovde doveli. Kladim se da oni kupuju na veliko, za ceo mesec, a ne kao mi, koliko da preživimo dan. I nije ih sramota, jer ovde odavno više ništa nema smisla.

Setih se članka onog američkog novinara o Srbiji - zemlji u kojoj na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju, gde nezaposleni najviše rade, gde osmočasovno radno vreme traje 12 sati, gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo, gde je svetska kriza dobila državljanstvo, gde nisi normalan ako ne poludiš, gde živiš samo zato da bi umro, gde je vreme beskonačno...

Dodala bih, Srbija je zemlja gde lekove kupuju na tablu, jaja na komad, ulje na čaše, luk na glavice, meso na grame i hleb od juče.