Borča na zrnu stakla

Ali nikako da taj pogled srpskih očiju skrene na ostatak Borče, čiji su delovi svirepi za mnoge druge male devojčice i dečake. Oni svoje prve korake prave u parku između ulica Sonje Marinković, Ličke, Vojvođanske i Banijske. Prostor je zarastao u visoku šikaru, a po stazama je staklo razbijenih pivskih flaša.

Igrom slučaja, bila sam u tom parku sa sinom. Divan je suton tamo. Vetrić pirka. Potpuno je prijatno za sedenje na klupama, ljuljanje na ljuljaškama, zezanje na tek napravljenoj teretani na otvorenom. Ali sve je to bilo nemoguće!

Milijarde komaraca jurile su da se napiju krvi svakog živog stvora tamo. Kroz visoku travu jedva su se probijali kučići, a umalo stadoh na šiljak grlića flaše. Tik do moje noge neko dete pade. Potpuno zapanjena, pogledah oko sebe. Stakla je bilo na sve strane. U neverici pitah majke da li ovo neko čisti i ko razbija to staklo. One su, odmahujući glavom, rekle da je to prizor svakog božjeg jutra jer se noću u tom parku skupljaju „neki koji po celu noć urlaju i razbijaju“.

Sagoh se da kupim krhotine. Bacala sam ih u kantu za smeće. Jedna mama mi se pridružila. Dok su se deca igrala, a ja bila na iglama da neko ne padne i iskasapi se skroz, ona mi je otkrila da je policijska stanica tu, na 100 metara. Ali džaba. Shvatih da je situacija hronika u najavi. I pre nego što budemo, nedajbože, pisali ko se sve isekao i gde u ovom parku, molim nadležne da učine nešto! Dakle, trava, komarci, krpelji i staklo! Rekla bih - lak zadatak, ali teška pretnja.