Budimo ljudi

Ima li u nama još čovečnosti i one ljudske sabornosti na koju je pozivao patrijarh, pozivajući se na reč i delo Isusovo? Ne znam, želim da verujem da ima, ali svakodnevica demantuje, jer loša vremena uvek izgnaju ono loše, najgore iz ljudi! Svakodnevica nam je vrzino kolo političkih spletki, intriga i rijaliti mumifikacije duše i svesti, pa je tako i vest o tragičnoj sudbini jedne mlade žene, vaspitačice, žrtve mobinga i fizičkog zlostavljanja nadređene i što je najvažnije - majke, ostala u zapećku kojekakvih Kristijana, Maje Nikolić, „žutih“, crnih, plavih, svakobojnih i bezbojnih uglavnom.

Ljudska patnja, bol, naposletku i život, ne vrede ni koliko minut saosećanja i empatije, jer ko zna šta sve za taj minut može da nam promakne od cirkusa u kojem gostujemo na trapezu, bez zaštitne mreže pod nama! Jedan mladi život je ugašen. Još mlađi je dobrano sveo, ostavši bez majke, ali to danas u Srbiji nije vredno pominjanja dalje od vesti.

I nije ova nesrećnica jedini, nažalost ni poslednji slučaj, slutim, ali sve će to, kao u pesmi „Dugmeta“: „Pokriti snegovi, ruzmarin i šaš“, tačnije, banalnost na koju su nas sveli i na koju smo se sveli, zaboravljajući na jedino suštinsko što posedujemo: samo ono što damo, a ne dajemo više ni pet para ni za šta! Zato, budimo ljudi, jer proći će nevremena, a šta će nam ostati ako izgubimo sebe?! Sećanje na čoveka u sebi i reči premudre sede glave koja nije samo o Božiću pozivala na to nasušno: „Budimo ljudi“, ali, eto, setimo se barem na ovaj sveti dan! Hristos se rodi - Vaistinu se rodi! Da čovek u nama nikad ne zamre...