Budućnost naše dece ne sme biti krvava!

I dok danas za svojim radnim stolom pravim planove svog ministarstva kako da nastavimo da bijemo bitke koje nas čekaju, za trenutak sam sklonio pogled sa hartije i prisetio se kako smo puni elana onomad položili zakletvu, izljubili jedan drugog i krenuli u boj zvani „bolji život za sve građane“.

Mnogo toga je urađeno, mnogo toga i nije, ali je krenulo s mrtve tačke. Put kojim idemo posut je trnjem sa stalnom opasnošću da se na neki ubodemo, bude tu i pokoja ruža, čisto da nam zamiriše i da nas ohrabri da nastavimo dalje.

Niko nije bio ponosniji od mene kada je stigla vest da samoproklamovana republika Kosovo odustaje od zahteva za članstvo u Unesku. Pao mi je kamen sa srca težine Dečana i Zočišta, ponovo sam video Gračanicu u punom sjaju i znao da su naše svetinje na Kosovu ostale na sigurnom i da ih dušmani nisu uzeli. Mnogo znoja smo prolili predsednik Vučić i ja kako bismo ubedili naše prijatelje u svetu zašto je opasno dozvoliti Pacoliju, Haradinaju i Tačiju da uđu u Unesko, a čak smo i neke koji na prošlom glasanju podigoše ruku za prijem Prištine u tu značajnu međunarodnu organizaciju ubedili da ovog puta glasaju protiv.

Ipak, tu stvar nije završena, vratiće se oni, znam, kao što se ubica uvek vrati na mesto zločina, eto njih za dve godine ponovo sa upitom za članstvo, a do tada Srbija mora biti spremnija nego ikada. I verujem da hoće.

Zašto smem da kažem da će Srbija iz godine u godinu biti jača i spremnija? Zato što je njen ugled iz dana u dan u svetu sve jači. Svuda smo rado viđeni, nikoga više ne lažemo... Znam ja da će mnogi sada reći: „Ćuti, Ivice i pevaj“, ali poručio bih tim dušebrižnicima da ću za Srbiju sve učiniti.

Da, pevao sam i pevaću. Pevao sam Merkelovoj, Sergeju Lavrovu, Eštonovoj, Rami, Erdoganu i Putinu, i Trampu ću ako treba, ne stidim se toga. Diplomatija i diplomatske pobede nekada se ostvaruju i pesmom, šarmom, dobrom šalom, a ne samo ultimatumima, reciprocitetom i silom. Srbija nije u poziciji da se busa u grudi, videli smo šta nam je to busanje decenijama unazad donelo. Nije li knez Miloš molbama i mudrim pregovorima, čak i nekim sitnim podmićivanjem, isposlovao nezavisnost Srbije od Turaka?

Setite se samo velike definicije politike Nikole Pašića kada su ga pitali šta je politika? Odgovorio je: „To ti je kada treba neka slamka da se digne, a ono zapne cela Narodna skupština kao da je neki balvan. A kada ima, ovaj, neki balvan da se digne, onda, znaš, ostanemo Laza Paču i ja da svršimo posao...” Baš tako i sada stoje stvari. Skupština, akteri na društvenim mrežama, kako ih ja zovem kibiceri s balkona, svi su glavni kritičari, a kada treba nešto zaista da se uradi za zemlju, ostenemo Vučić i ja, baš kao Pašić i Paču.

Bilo kako bilo, nastavljamo dalje, kritičari neka rade svoj posao, a iza nas ostaće rezultati. Spremamo se za nove mukotrpne pregovore sa Prištinom i borbu za očuvanje Srba na Kosovu. Vidim da mnogi pričaju da će takozvano Kosovo dobiti stolicu u UN, ali sve su to priče po principu „psi laju, vetar nosi“. Zamoliću svog prijatelja Dragana Markovića Palmu da im posudi onu drvenu hoklicu iz Jagodine da sednu ljudi ispred zgrade UN u Njujorku, jer nikada u njoj fotelju dobiti neće.

Raduje me činjenica da sam prvi potpredsednik Vlade koja će prva još od izbijanja globalne krize 2008. godine kalendarsku godinu završiti s viškom u državnoj kasi. To su prave i krupne stvari. To su pokazatelji kako se kabinet Ane Brnabić bori za bolji život, pre svih naše dece.

Zbog te dece, zbog njihovih osmeha i opstanka u zemlji, sve radimo. Jer Srbija je jača ako u njoj ima više dečjih osmeha, a ne topova i cevi pušaka. Srbiju branimo rađanjem, a ne umiranjem u ratu i prvo što sam poručio svim svojim kolegama ministrima u Vladi i ministrima iz Socijalističke partije Srbije je da stalno imaju na umu da smo ovu našu prelepu Srbiju samo pozajmili od naše dece i unuka. Mi smo ti koji im određujemo budućnost i nikako ne smemo ništa da učinimo da im ta budućnost bude krvava.