Čak 747 dece u Srbiji čeka da im nađu roditelje!

Sada pripada grupi od 747 dece migranata koji su ovde bez porodice, a smešteni su po centrima u Subotici, Beograduu Nišu.

I. S. je već četiri meseca u Zavodu za vaspitanje dece i omladine “Beograd” na Voždovcu. Dok se nadležni trude da mu nađu porodicu i spoje ga sa njom, on se polako oporavlja od svega što ga je snašlo na izbeličkom putu ka Zapadnoj Evropi. Za njega su zabranjena pitanja gde su mu roditelji, jer mogu lako da ga vrate u tek preživljene traume.

- Dobro mi je. Ovde sam četiri meseca.

Na naše pitanje koliko će još dugo ostati u Srbiji, on kaže: “Još pet meseci”.

- Želim da stignem do Londona. Da završim školu i postanem novinar. Imam tri brata i sestru. I njih ću da dovedem u London. Oni su ostali kod kuće. Pobegao sam prvi iz zemlje - to je bilo sve što je hteo da otkrije o sebi. A onda, uz širok osmeh, kaže da mu se jako dopada Beograd.

- Od hrane najviše volim musaku i pečeno pile - dodaje taj dečak i otkriva da se čak i zaljubio u jednu devojčicu iz Srbije - odbivši da detaljiše.

Potom je otišao u grupu od 12 dečaka, mahom njegovih zemljaka, među kojima su po jedan iz Pakistana i Sirije. Oni nisu radi za razgovor. Sudbine su im različite, a isti je takav stepen patnje kroz koju su prošli. Mnogi uče srpski, a jedan od njih će ovih dana u hraniteljsku porodicu.

Dragan Rolović, direktor Zavoda za vaspitanje dece i omladine “Beograd”, kaže za “Alo!” da su dečaci pristizali tokom prošle godine, a samo jedan od njih je tu duže od 12 meseci.

- Zadržavaju se po tri, četiri meseca. Naš kapacitet je 12 kreveta. Kad dođu utučeni su i zatvoreni u sebe. Ne znaju gde su došli. Prvo im objašnjavamo da nisu u zatvoru i da smo tu da im pomognemo. Vrlo brzo oni to shvate i prihvate. A onda im posle 15 dana vidimo širok osmeh. Uče srpski. Osim zdravstveno-higijenskog zbrinjavanja, pružamo im sve uslove za život, psihološku i svaku drugu podršku, organizujemo im razne radionice. Dečaci su uzrasta od 11 do 16 godina. Provode vreme sa našom, domskom decom. Uče ih da igraju kriket, a ovi naši njih fudbalu - kaže Rolović i dodaje da im je svima primarni cilj da ih spoje sa porodicama.

- Vezujemo se međusobno. Kada odu od nas, javljaju se kad stignu u Zapadnu Evripu, zahvaljuju se preko Fejsbuka, šalju poruke da znaju šta smo učinili za njih - navodi on.