Čast Đuričku, al‘ ja sam pravi Kengur!

Urnebesne upadice Živca (Nebojša Glogovac), Duje (Nikola Vujović), Šomija (Boris Milivojević), Cileta (Mladen Andrejević), Gangule (Aleksandar Šapić) naučili smo napamet. Koliko vas posle toliko godina zna da je uloga Kengura, koga tumači Nikola Đuričko, rađena po liku i delu golmana koji danas živi i radi u Londonu?

Pravi Kengur zove se Saša Ilić, ima 43 godine. Srbin rođen u Australiji. Od momka koji je živeo na ivici bede postao je uspešan biznismen. Sportsku karijeru gradio je postepeno, od novobeogradskog Radničkog preko Partizana, sve do engleskih klubova Redinga, Čarltona, Lidsa. Čak ima i jedan nastup za reprezentaciju Jugoslavije (2001).

 

Pojasnite nam, kako su baš vaše bravure stigle na veliko platno?
- Iskreno, nemam pojma. Početkom devedesetih sam došao iz Australije u Beograd i branio u tadašnjoj saveznoj ligi. Bio sam jedini „kengur“ koji je želeo da živi i da igra fudbal u Jugoslaviji za vreme rata. Svi su odlazili iz zemlje, a ja sam se doselio. To mogu samo golmani - uvodi nas u filmsku priču Saša Ilić.
Vašu karijeru je ovekovečio glumac Nikola Đuričko?

- Nikola je sjajno odigrao tu ulogu. Svaka mu čast na tome, ali ja sam pravi Kengur! I da se zna, brkove nikad nisam nosio. U mnogim drugim stvarima prepoznajem sebe u tom kultnom filmu. Voleo bih da imam priliku da Đuričku održim jedan trening, da stvarno vidi kako je to biti golman.
Jeste li zaista u karijeri imali onaj gaf da vam tokom meča padne kačket, a vi ga pokupite tako što ušetate s loptom u gol?
- To se, zapravo, desilo pokojnom golmanu Petru Boroti. Verovatno im je ta njegova ludorija „legla“ za film, pa su je pripisali meni.
Imali ste i vi golmanske ispade?

- Jednom prilikom, tokom meča FA kupa sa Blekburnom, mislio sam da je ostao minut do kraja utakmice, a u stvari je trebalo da se igra još deset. Krenuo sam na protivnički gol kada smo izvodili korner. Na moju nesreću, posle lošeg izvedenog prekida, lopta je došla do jednog igrača Blekburna, koji je punim sprintom krenuo ka mom praznom golu. Jurio sam tog igrača, a on je ispred mene uz smešak završio u mreži. Dušu su mi vadili zbog tog komičnog ispada.

U filmu Kengura bodre živopisni likovi iz kladionice. Jesu li to scene iz vašeg stvarnog života?
- Sličnosti ima. Jedno vreme sam dobijao pozive sa pitanjima koji će biti rezultat utakmice.
I? Da li ste im im slali kladioničarske dojave?
- Moji prijatelji nisu bili svesni da to nije Balkan i da se tamo utakmice ne nameštaju.
Da li je vaša majka baš onako zaštitnički nastrojena kao u filmu?

- Moja majka je zaista bila strastveni navijač. Jednom je sa tribina uletela na teren kada sam nokautiran u nekom duelu. Nije bilo sile da je redari i engleska policija zaustave. Moj Čarlton je igrao protiv Čelsija na „Stamford bridžu“.
Čini se da vaš život i karijera „traže“ i drugi deo filma “Kad porastem biću kengur”?
- Ha, ha... Bilo bi super. Ako ikad budu planirali tako nešto, neka me pozovu, verujem da bih im bio od koristi.