Ceo život sam lečila žene, a onda sam i ja obolela

-Pre osam godina sama sam sebi dijagnostifikovala rak dojke. U svom kabinetu na klinici za onkologiju u Nišu primala sam citostatsku terapiju, ali nisam posle toga odlazila kući. Odmah nakon što bi mi izvadili iglu iz vene, ja sam prozivala sledeću bolesnicu. Bolesne žene sam uvek dobro razumela, ali otkako sam se i sama razbolela “ čujem i ono što ne kažu”. I one imaju dodatno poverenje u mene zato što znaju da sam na svojoj koži osetila svu težinu bolesti - iskreno priča prof. dr Filipović, šef katedre za onkologiju na Medicinskom fakultetu u Nišu.

Priseća se da joj je posebno bilo teško jer je u trenutku kad je saznala da se razbolela, njena ćerka Aleksandra bila na polovini doktorata na Imperijal koledžu u Londonu.

- Moj najveći strah je bio da ne odustane od doktorata jer je ona isto onkolog i bavi se rakom dojke. Zatim su se ređale slike mojih bolesnica u raznim fazama bolesti. I naravno da je bio prisutan strah od smrti. Rekla sam sebi: “Najveći je strah od straha. Moraš da živiš hrabro i da učiniš sve da sebi obezbediš što bolju prognozu i kvalitetniji život”. Primila sam sve predviđene terapije za moj tip tumora - operaciju, citostatsku, ciljanu molekularnu i hormonalnu terapiju. Svesna da svaka bolest od kijavice do raka počinje iz mozga krenula sam na psihoanalizu. Posebno kad se tiče raka neohpodno je osim tela lečiti i dušu - ispoveda se ona.

Slađana naglašava da bolesne žene moraju da prihvate bolest i da nauče da žive hrabar i svoj život.

- Rak dojke je alarm da je meki ženski pristup postao prepreka u savladavanju života. Najčešće od raka dojke obolevaju devojke i žene koje se esktremno prilagođavaju normama. Žene koje pokušavaju da zaštite svakoga i udovolje svima. Izbegavaju promene u životu. Žene koje su zbog raka izgubile jednu ili čak obe dojke, prošle sav neophodan savremeni tretman saopštavaju na koji način se život promenio pre svega u sadržajnom smislu. Konačno su zavolele sebe da bi ih drugi voleli, više ne kupuju ljubav - objašnjava dr Filipović.

Profesorka Filipović je osnovala udruženje žena obolelih od raka dojka “ Biser”.

-Sada imamo više od 200 članica. Nema većeg argumenta niti smirenja za novoobolelu ženu nego kad se sretne sa ženom koja je u odličnoj kondiciji, a lečena je od raka dojke pre više od 20 godina. Ohrabri ih kad upoznaju ženu koja je prošla terapiju kad su joj deca bila mala, a sada čuva unuke. U udruženju “Biser” vide da nisu same. Svim bolesnicama uvek kažem da je osmeh najvažniji u borbi protiv bolesti. Moraju da se bore, da ne klonu duhom - kaže doktorka i naglašava da su članovi “Bisera” i celokupni medicinski timovi koji dijagostikuju i leče žene od raka dojke.

“Biser“ već 11 godina slavi život i to na Blagovesti, 7. Aprila.

- Naša himna je pesma Kemala Montena “Za moju dušu”. Mi slavimo život za našu dušu. Pevamo, veselimo se, igramo… Radujemo se svakom novom danu- kroz osmeh priča Slađana Filipović.

- Uskoro ću otići u penziju jer u julu punim 40 godina profesionalnog staža u medicini. Ponosna sam što ću i na Klinici za onkologiju i na Medicinskom fakultetu u Nišu ostaviti iza sebe bolje od sebe. Posebno me ponosnom čini i što me je ćerka Aleksandra u profesionalnom smislu preskočila kao kozlića - srećna je Slađana.