Ćero, oprosti mi!

- Teško mi je da o tome pričam, to je za mene bolna tema. Velika je tuga u mom srcu jer ne razgovaram sa ćerkom. Volim je i patim jer unuke nikad nisam zagrlio  i poljubio kao njihov deka. To ostaje kao velika rana i praznina u mojoj duši. Ne bežim od odgovornosti, platio sam veliku cenu zbog gubitka porodice - započinje priču otac Ane Kokić.

On smatra da ga je starija ćerka prerano osudila.

- Nikad nisam poricao da sam bio kockar. Moja luda glava zna šta je radila. Razumem što je Ana bila ljuta, ali mi nije dala priliku da se popravim. Danas ne bismo patili ni ona, ni ja. Treba saslušati obe strane, a da onaj ko sudi o tome i presudi - kaže gospodin Kokić.

Stevan kaže da se nada i svaki dan čeka da mu se ćerka Ana sa unukama pojavi pred vratima.

- Za njih su moja vrata uvek otvorena i sanjam dan kad će na njih pokucati. Najlepše godine koje je trebalo da provedem sa njima meni su prošle. Ana je imala samo 14 godina kada sam napustio njenu majku. I ja sam imao oca koji je umro vrlo mlad od alkohola, ali nikad ništa loše nisam rekao o njemu. Sahranio sam ga po njegovoj želji. Smatram da moja ćerka treba da stavi prst na čelo i da malo izvaga. Voleo bih da mi oprosti greške, da mi pruži ruku da porazgovaramo. Moje srce to želi - završava Stevan Kokić.