Darko Stanić za "Alo! Sprint": Kokain je bio moja velika greška

Prelazak u makedonski Vardar bila je gotova stvar, čekao se praktično samo potpis, a onda je Darko Stanić (39) odlučio da završi karijeru. Eto, tek tako. Bez neke najave i jasnog razloga. On je tako osetio i to je bilo dovoljno.

Još veće iznenađenje bilo je njegovo angažovanje u Ministarstvu omladine i sporta Republike Srbije, gde je dobio ulogu državnog sekretara. Kako je u stvari došlo do svega toga, koji muzičar i pesnik je večita inspiracija za jednog od najboljih rukometnih golmana koje smo ikad imali, koji mu je nedosanjani san, legendarni „ministar odbrane“ govori za „Alo! Sprint“.

Kako si odlučio da tek tako završiš karijeru i upustiš se u političke vode?

- Kad su prijatelja iz mog rodnog Mojkovca pitali da prokomentariše tu moju odluku, on je rekao: "Znate kakav je on, ne možete od njega da očekujete logičan odgovor na logično pitanje". I to je zaista tako. Imao sam ozbiljnu ponudu Vardara, ali sam procenio da ne mogu više da budem onaj pravi. To sebi nisam mogao da dozvolim. Da odem negde i ne budem najbolji mogući. Ne zbog drugih ili nekih medalja, već zbog sebe samog - počinje priču Darko Stanić.

Zar je politika logičan izbor?

- Opet ta logika. Nema tu mnogo logike. Verujem da u ovom poslu mogu da pružim celog sebe, a za kasnije ćemo videti. Imam snove o nastavku sportske karijere, ali one trenerske. Ipak, svakom treneru je najveća želja da bude selektor Srbije, da predstavlja svoju državu. Ali to u ovom trenutku nije realno zbog haotičnog stanja u domaćem rukometu. To je samo san, ne psesija ili neki cilj koji sam sebi zacrtao. Jer kad zacrtaš cilj, onda njemu moraš maksimalno da se posvetiš, a ja to ne volim. Nisam takva osoba.

Kažu da su snovi najbolji kad ostare s nama?

- Videćemo šta život donosi. Osetio sam na svojoj koži tu nepredvidljivost, tako da se upravljam devizom koja su pravila na terenu, a ne samo svojim željama i snovima. Naučio sam da na sportskom borilištu pobeđuje onaj koji se prvi prilagodi trenutnim pravilima koja se ne mogu nikako predvideti. A takav je i život. Makar je moje iskustvo takvo.

Zar nemaju svi sportisti taj motiv koji ih vuče napred?

- Nikada to nisam imao. Čak i kad sam bio profesionalni igrač, nisam želeo da 24 sata dnevno mislim samo o rukometu. Ne volim ekstremnost ni u jednom pogledu. Imam mnogo drugih stvari koje me zanimaju. To su filozofija, psihologija, istorija, teologija, umetnost, planinarenje... Trudim se da budem širokih shvatanja i interesovanja, a ne fokusiran samo na jednu stvar. Zato sam i tokom karijere odbijao neke unosnije ugovore jer sam znao da bi me to zarobilo, a ja nikada nisam želeo da budem rob. Ničiji, pa tako ni svojih ciljeva i snova.

Znaš za onu izreku „Imala majka dva sina, jedan bio lud, a drugi rukometni golman“?

- Naravno. Rukometni golmani su posebna sorta ljudi. Iz drugačijeg ugla gledamo na svet, jer takva nam je i pozicija u timu. Ali i nosimo najveću odgovornost. Kod golmana nema druge opcije osim da li je lopta prešla gol liniju ili nije. Pukovnik ili pokojnik. Ta odgovornost povlači sa sobom da moraš biti najsnažnija karika u timu. Zato smo svesni da mi ne postojimo bez odbrane ispred nas, mi smo timski igrači. Rezultat ekipe je najvažniji, tu svi dobijaju. To nas definiše i u načinu na koji gledamo život.

Imaš li sada u politici neki cilj? Možda da postaneš pravi ministar odbrane?

- Karijerom sportiste sam prezadovoljan i sada sam okrenut novim obavezama. A, znaš kako kaže Džoni Štulić: "Ako želiš da saznaš, pristani na sve, ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se". Često su mi u glavi ti stihovi koji mi govore kako čovek treba da se ponaša u životu. Nemam jasno definisan politički cilj. Gledam kako da na najbolji način budem društveno koristan. Kako kao država i nacija da imamo rezultat. To je isto tim. Kroz tu prizmu gledam na sve i tim se pravilima upravljam kroz život.

Da li si oduvek pratio politiku?

- Mislim da u današnje vreme čovek ne može da bude apolitičan. Prosto, moraš da se suočavaš s time, to su pravila igre na terenu. Kao što sam rekao, dobio sam ponudu da radim u Ministarstvu i verujem kako mogu da pomognem znanjem i iskustvom. Ako mogu najviše da budem koristan društvu kroz ovakvu funkciju, onda to za mene uopšte nije čudna odluka.

Voliš Džonija Štulića i "Azru"?

- Malo je reći da volim. Znam svaku pesmu na pamet. On je poseban. Jedan od najboljih muzičara i pesnika, ili još bolje reći, filozofa. Čovek ispred svog vremena. Nažalost, nisam imao sreću da ga upoznam, jer tokom karijere baš nisam mogao sebi da priuštim taj luksuz da idem po Holandiji da ga tražim. A i pitanje je kako bi me dočekao.

Citirao si stihove iz pesme „Filigranski pločnici“, da li ti je ta omiljena?

- Nemam omiljenu pesmu. Jednostavno, ne mogu da se odlučim. Volim bukvalno svaku. U različitim periodima života pustim određenu njegovu pesmu i onda me ona vodi. Živim nju. Ponekad je dovoljna samo jedna njegova reč da me uputi u pravom pravcu. Da napravim pravilan izbor i odluku.

Znači, žao ti je što "Azra" više ne postoji?

- I žao mi je i nije mi žao. Žao mi je što su prestali da stvaraju, pre svega Džoni, što nikada nisam bio na nekom njihovom koncertu i što neću nikad. S druge strane, Štulić je otišao kad je bio najbolji, ljudi ga nisu shvatali i on je rekao: „Ok, rekao sam, vi niste razumeli i ja sada idem“. Doviđenja. Otišao je u Holandiju i povukao se. Žrtvovao je luksuz zemaljskog života da bi njegove reči i tekstovi živeli u večnosti. To su moji ideali. Zato toliko u ovom razgovoru i spominjemo njega.

Kad pričamo o tvom iskustvu, ne možemo a da ne spomenemo dvogodišnju suspenziju zbog korišćenja kokaina. Kako sad gledaš na to?

- Nemam problem da pričam o bilo čemu. To je deo mog života. Nema čoveka na zemaljskoj kugli koji je savršen i koji nije napravio grešku. Bitno je šta smo naučili iz tih grešaka. Kao javnoj ličnosti ta greška mi je bila mnogo teška. Odgovornost mnogo veća. Ali za mene je sve to bio još samo još jedan izazov. Upravo na tako teškom primeru želeo sam da pokažem, prvo sebi, pa onda i drugima kako i iz najtežih životnih situacija možemo izaći kao pobednici. Nastaviti dalje kroz život i biti još bolji ljudi.

Upravo to bi trebalo negde da bude tvoj zadatak u Ministarstvu omladine i sporta, da edukuješ mlade ljude?

- Moj bivši trener Lino Červar je govorio: “ Uzmi sve knjige koje imaš i zapali ih, jer iskustvo i pravo znanje se ne stiče iz knjiga“. To je suština. U kom god klubu da sam bio, posle te suspenzije, mlađi igrači su se okupljali oko mene, jer sam imao šta da im kažem. Da ih posavetujem, ali ne iz knjiga, nego iz života. Upravo tu vidim sebe u ovom trenutnom poslu da mogu preneti svo znanje i iskustvo na mlade sportiste i ljude - kaže Stanić.

Dvogodišnju suspenziju u rukometu proveo si konobarišući. Kako je to izgledalo?

- Nije to bilo neko fensi mesto, već običan kiosk pretvoren u kafanu, gde mi se čak događalo da se pobijem s gostima koji nisu hteli da plate račun ili su pravili probleme. Onda sam dobio poziv Jovice Cvetkovića da dođem u reprezentaciju. Otišao sam, branio, a gosti iz kafane koji su me gledali na TV-u kladili su se da li sam to ja. Kad sam se vratio, pitali su me: „Mali, što ne kažeš da treniraš?“

Pa stvarno, kad si trenirao?

- Ko kaže da sam trenirao... Prirodno sam razgiban, a golman inače ima specifičan trening. Golman se rađa, a ne pravi. Tako su nekad govorili naši stari i najbolji treneri. Od njih sam najviše i naučio.

Rekao si da si svestran. Šta još voliš osim rukometa?

- Desi mi se, recimo, da vozim kroz planine Crne Gore, samo odjednom stanem kraj puta i uslikam neki lep predeo. Odrastao sam u kanjonu Tare, skakao i plovio kroz kanjon Nevideo, volim sve da probam. Smatram da samo kad probaš, može da kažeš da li ti se sviđa ili ne. Ali rekao sam već, ne volim ekstreme. Trudim se da stojim u centru i zakoračim na određeno polje da bih vide kako je. Da istražim. Ali isto se tako vrlo brzo vraćam u tu centralnu tačku. Ipak se s te pozicije pruža najbolji, najrealniji i najjasniji pogled na sve što me okružuje.