Doktor ili dželat

Jer kako drugačije nego dželatom nazvati doktora zbog čijeg lečenja je osmogodišnje dete umesto sa rukom u gipsu završilo u mrtvačkom sanduku? Doktora kojem je i kada je konačno shvatio da je đavo odneo šalu, umesto dobrobiti deteta ipak bila bitnija sopstvena, te je tražio roditeljima da beogradskim lekarima ne kažu da je mališanu polomljena ruka, i pored njegovog „lečenja”, danima bila otečena.

Što je najgore, ovakvi tragični slučajevi nisu izuzeci. Naprotiv, malo-malo, pa neko strada zbog pogrešne dijagnoze, zdrave trudnice i bebe umiru na porođajima, bolesnici u kritičnom stanju čekaju satima po bolničkim hodnicima da ih neko primi, infekcije nakon operacija su „normalne”, a koliko je tek lekara koji pored plate imaju i tačne tarife bez kojih ne primaju pacijente...

I uvek se sve nekako zabašuri i ostane bez epiloga. Resorno ministarstvo pošalje inspekciju koja (začudo!) najčešće čak i ne sankcioniše nikoga, već čekaju da se slegne prašina. A (ne)lekari nastavljaju da rade kao da se ništa desilo nije, sa još jednim ljudskim životom na duši, ako je uopšte imaju, u šta sumnjam.

Ima, naravno, i lekara koji i te kako zavređuju beli mantil, i kao i ljudi, i kao profesionalci. Tragedija je pak što ima podosta onih drugih, doktora dželata, a još veća tragedija je što ostanu bez presude, iako su sami presudili ko zna kolikim životima.