Duša nema pol!

Na to je čekao 39 godina svog života. Njegova duša se smirila. Priznajem, i nije mi glupo što ću biti ovoliko lična, Sinišina priča mi je uzdrmala svaku ćeliju. Posebno ono mesto gde mi obitava duša. Dok mi je rečima prenosio informacije i emocije, istovremeno nas je povezivala energija. Ona ljudska, koja se retko, posebno u ovom vremenu otuđenosti, uspostavlja među ljudskim bićima. Videla sam ga kao malu devojčicu u prvom razredu, zbunjenu, uplašenu. Znala je da joj se nešto dešava, a nije umela da kaže šta. Vukle su je dečačake igre -fudbal, košarka.

Oblačila se kao dečak, šišala na kratko, plakala kada je majka htela da joj obuče haljinicu. Onda je stigao pubertet. Devojčici od 12, 13 godina tuga i depresija postale su najbliže drugarice. Tada je već znala šta joj se dešava. Prilazili su joj dečaci kojima se sviđala. Ona je bežala. Mrzela je svoje grudi i menstruaciju. Razmišljala je o tome da se ubije. Onda je pokušala da živi u skladu sa svojim telom.

Prvi seks bio je katastrofalan. Pokušala je ponovo. Bilo je isto. I tako je bila zarobljena u svom kavezu do 27. godine. Nije smela sve to da kaže roditeljima jer se plašila da će je odbaciti. Jednog dana, smogla je snage i za to. Nisu je odbacili. Potom je postala Siniša. Čvrsto verujem da nikako nije slučajno što je Siniša rešio da baš meni ispriča svoju priču. Dao mi je, a verujem i svima vama, lekciju koju ni od koga nisam dobila, a to je da duša nema pol.