Ekranizacija Srbije

To su samo neki od načina da svako od nas tokom dana “kupi sebi” nekoliko minuta mira. Ne znam nijednog roditelja koji nije pribegao tim trikovima. Zato, da budemo jasni i sasvim iskreni - smartfon je detetu uglavnom igračka, koju smo mu mi dali u ruke.

Nešto kasnije naše mladunče stasava za samostalan odlazak u školu, pa smo, vođeni brigom da ga kakva nevolja ne snađe na putu od kuće do škole, u ranac našeg đaka među silne knjige ubacili i mobilni telefon. Nije se bunio, prihvatio ga je oberučke. Sad umesto da na odmoru svog druga pogleda u oči, on nestrpljivo broji lajkove ili svom vazda zabrinutom roditelju javlja kakvu ocenu je dobio na kontrolnom.

S druge strane, mi roditelji, isti oni koji smo ćušnuli detetu mobilni u ruke, po slavama i svadbama uglas lelečemo kako ništa drugo ne umeju osim da “bulje u telefon” i čekamo školu, zakon, samog Svetog Petra da reši problem koji smo sami sebi napravili. Ne ide...

Istina je da je tehnologija realnost, sveprisutana i neizbežna, i da svako od nas želi da mu dete odrasta u savremnom svetu. Ne treba decu isključivati iz modernih tokova, treba im postaviti granice. Nema univerzalne granice - sami je postavljate.

Odškrinite deci i neka druga vrata. Mogućnosti su beskrajne. Dete je “rob navike”, zato dopustite da vaše dete ide ukorak sa vremenom, ali pod vašom kontrolom i nadzorom. U ograničenom vremenu i sa probranim sadržajem.