Glasam za fudbal!

Taj fudbalski duel je opčinio čitavu planetu, ne samo jer je nadoknađen poraz od 4:0 iz prvog susreta u osmini finala Liga šampiona već i zbog načina na koji se sve desilo.

Niste mogli da nađete nikog, ni na ulici ili radnom mestu, ko nije pričao ili o “čudu velike Barse”, ili “sudijskim greškama koje su sve skrojile”.

Neko se divio upornosti, neko očajavao zbog previda. Neko pokušavao da nađe ko je taj Serđi Roberto, koji je u 95. minutu odveo Barsu dalje, pa se oduševljavao tome da je ostao u klubu kada je ovaj hteo da ga proda. A neko se priklonio čuvenoj teoriji zavere da se i najveći mečevi, kao i niželigaški, nameštaju.

Fudbal ume da opčini. Tome i služi, da se oni na terenu nadmeću talentom, a oni na tribinama i uz TV ekrane da danu dušom od svakodnevice. Zato je celu noć cela Katalonija slavila. Zato je ceo dan cela planeta o čudu i pričala.

Možda najviše zbog toga što smo svi, manje ili više, željni nekih svojih čuda. Samo, ima tu jedna začkoljica. Lepo reče patrijarh Pavle, da bi nam bilo bolje, moramo mi da budemo bolji.

Da bi se sutra neko čudo i nama osmehnulo, moraćemo da uđemo u borbu, i to sa svojim slabostima. Uz veru da je čudo moguće.

Od nesrećnog sudije Ajtekina smo naučili da se strašne greške dese kada se sve shvati olako. Od PSŽ-a da čekanje ne donosi ništa dobro. A od Barse - šta može vera. Mnogo je lekcija ponudio fudbal. Naš izbor da li ćemo ih usvojiti, važniji je od izbora koji slede.