Gospoda treneri

Jedan razloge za poraz nalazi u arbitrima. Govori o broju tehničkih grešaka, govori o tome kako njihov tim u elitnom evropskom klupskom takmičenju više cene, da su igrači u crveno-belim uniformama dobili tehničke samo na dve utakmice, protiv Uniksa i Žalgirisa. Pristalica Partizana seiri. Kaže da je njegov tim pobedio državni projekat. Govori o budžetu, o parama sa Kosova, o tome kako je Zvezda prevarila sve i da to i nije Zvezda, već FMP, Ivo Lola Ribar, Radnički... Svađa u najavi.

Sede partizanovac i zvezdaš. Treneri. Jedan je srećan, drugi je tužan. Jedan razloge za poraz pronalazi u snazi rivala. Ne govori o sudijama, povredama, zamoru igrača koji su do sada odigrali 42 zvanične utakmice. Drugi, onaj koji je pobedio, veliča snagu rivala. U dahu izgovara, gotovo u neverici, da je Zvezda „mnogo dobra”. Nema prozivke, nema zapaljive retorike. Nema prozivanja rivala u stilu: „Ej, taj i taj njihov igrač je rekao mom igraču to i to”, „Ej, u prvom poluvremenu sudije su nas osakatile.“

Ništa. Neko bi rekao: „Dosadna su vam ta dvojica. Džikić i Radonjić. Nemaju harizmu nekih prethodnika. Plaše se muve. Neće da zucnu, da kažu ono što jeste, što su svi, ruku na srce, neobjektivnim i navijački ostrašćenim očima videli u nedelju uveče.“

E pa, gospodo koja tako mislite, na krivom ste putu. Zahvaljujući, pre svega, gospodi Dejanu Radonjiću i Aleksandru Džikiću, okršaji Zvezde i Partizana ove sezone su bili normalni sportski dueli najljućih rivala.

Sledi nam Niš i finale Kupa. Valjda ništa neće da se promeni.