Grize me savest zbog smrti sestre

Vrsni glumac je u svojoj prvoj ispovesti od porodične tragedije samo za „Alo!“ ispričao šta se dogodilo tog kobnog 17. jula, kao i koliko mu je vremena trebalo da opet stane na noge i vrati se daskama koje život znače.

Prema njegovim rečima, uzrok požara bila je jedna od bezbroj sveća koje su deset meseci svakodnevno gorele od kada im je zbog još neobjašnjenog duga od 145.000 dinara isključena struja.

- Ta sveća je pala baš u sobi moje sestre, koja je zbog teškog oblika epilepsije ostala nepokretna još kao beba. Zaspao sam sat pre toga, a kada me je majka probudila, samo mi je bilo u glavi da ih spasem. Na sve načine sam pokušavao da Maju izvedem na terasu. Međutim, ona se opirala, kao da nije želela da je izbavim iz vatre. Dva puta me je snažno gurnula tako da sam završio na podu. Sledeće čega se sećam je bolnička soba. Bio sam ubeđen da smo se svi izvukli, ali ona je podlegla unutrašnjim povredama i preminula - sa očima punim tuge priča Tadić, koji se i dan-danas pita zašto je uopšte otišao da spava tog dana.

- Samo da sam bio pribraniji, verujem da bi bila živa. Grize me savest i osećam krivicu. Ova osećanja nikad neću zaboraviti. Nisam uspeo da je sačuvam i to je nešto što me mnogo boli i izjeda. Od gimnazijskih dana, pa do prošle godine, neprestano sam brinuo o njoj, a sada je više nema. I danas kada na televiziji vidim šumski požar ili da se na filmu nešto zapalilo, potresem se, jer mi se vraćaju slike te stravične vatre, koje ću zauvek pamtiti. U životu sam imao mnogo rizičnih situacija, poput saobraćajnih udesa, ali ni prema čemu nemam takav odnos kao prema ovoj nesreći - spuštene glave, sa pogledom uperenim u dlanove, govori bivši upravnik i prvak Narodnog pozorišta, koji je sve ovo vreme proveo sa majkom u Vrnjačkoj Banji na lečenju i oporavku od povreda.

Posledice teških opekotina se na Tadićevom licu i telu ne vide, ali posledice trovanja dimom i neurološki problemi i dalje ga muče.

- Čitavo lice, vrat i ruke su mi bili u zavojima. Disao sam priključen na kiseonik. Tokom jeseni i zime imao sam zapaljenje pluća i veoma loše neurološke nalaze, ležao sam u krevetu nekoliko meseci i to su bili strašni dani. Taj osećaj da nemate vazduha je zastrašujuć, ostavlja vas potpuno nemoćnim. Od šoka koji sam pretrpeo imam i delimičnu amneziju, a pre toga su mi se dešavale halucinacije, zatim i teške nesanice, za koje mi ni lekovi za spavanje nisu pomogli. Majka se oporavlja, ona nije imala unutrašnje povrede, ali joj je vatra zahvatila velike površine tela - noge i leđa - objašnjava Tadić i dodaje da je beskrajno zahvalan Skupštini grada Beograda, Udruženju dramskih umetnika i mnogim prijateljima glumcima i saradnicima koji su mu pomogli kada mu je bilo najteže.