Haško pomirenje

Da bi se sve to dogodilo, mora se dopustiti svima da ožale svoje mrtve.

Kako se žali za žrtvama iz Srebrnice, isto tako se mora žaliti za žrtvama koje su sahranjene u Bratuncu. Zar je bitno da li su bili pravoslavci ili muslimani? Koji su njihovi zločini bili, osim da su bili suprotne vere od zločinaca koji su ih pobili.

I nažalost, nikakva presuda neće izbrisati sećanje na ove strašne događaje, jer ko može izmeriti koliko zaista godina robije vredi jedan ljudski život?

Haški tribunal je to pokušao. Radovan Karadžić je poslednji u nizu Srba koji je proglašen krivim pred Međunarodnim sudom za ratne zločine.
Da je pravde, u ćeliji do njega bi trebalo da se nalazi Naser Orić, prekoputa Ante Gotovina, Hašim Tači... o pokojnicima, Franji Tuđmanu i Aliji Izetbegoviću je sada iluzorno pričati.

Umesto pomirenja, u Hagu je možda utemeljena „istina” da su Srbi krivi za sve. U tom duhu će se i vaspitavati generacije koje dolaze. I gde ćemo onda biti za 30 godina, ili ranije?

Pred vratima novog samoubilačkog rata? Da li je moguće da ćemo biti toliko glupi? Nažalost, vrlo je verovatno, jer očigledno da pouke iz nekih krvavih lekcija nikada nećemo naučiti. Dosta je bilo ratovanja. Za narednih 1.000 godina.