Hoće l‘ bit onog rata?

Vašington i Brisel nemaju dilemu da je vreme da svoje poslove ovde definišu i obezbede sejanjem bede. Balkansko bure baruta napunjeno je osetljivim političkim eksplozivom. Traži se najpodesnije mesto za varnicu. Traži se okidač koji će poput startnog pištolja dati znak početak obračuna(vanja). U geostrateškom meču Amera i Rusa na red je došla runda - konačno razrešenje Balkana. Novo crtanje granica, posebno u svrhu bujanja albanske megadržave, ujedno bi trebalo da prati i brisanje Republike Srpske, kao i skupljanje Srbije posle „pranja” istorije po širini i dužini, poput nekog iznošenog veša.

NATO otvoreno steže obruč oko Srbije projektovanim brzim prijemom Makedonije u članstvo, bez ikakvih posebnih procedura i uslova.

Zaje(v)bant na čelu bivše jugoslovenske republike uz šiptarske terorističke koalicione partnere planira nekakav makedosko-kosovski savez, svojevrsnu veliku Albaniju van Albanije pod nekim novim nazivom (Grčka “dislajk dis”). S druge strane, jedina država sa kojom Srbija nikada nije ratovala, već se samo bratimila, postaje novi spoljnopolitički front, neprijatelj kakav ti samo brat može biti - najteži. Milu ništa drugo nije ostalo kao zalog za ostanak na vlasti pod zapadnim patronatom osim politike otvorenog neprijateljstva prema Srbiji, kao poslednjem spoljnopolitičkom partneru Rusije na Balkanu. Tu trgovinu je obavio, uz začinjavanje ruskim kvazidržavnim udarom na Montenegro. Ima li još nešto da ponudi? Teško. Dalje, naši zapadni (ne)prijatelji kao neminovnost nam nameću i podelu Kosmeta zarad evropske perspektive (koji vic!). Kao što se može primetiti, sve je spremno za konačno razrešenje, samo fali oružani konflikt, koji (sa ovim ostacima vojske) ne bismo izdržali na nogama ni 10 dana, pa da nakon toga sednemo za pregovarački sto, kako nismo ni ‘95, ni ‘99. godine - kao gubitnici. Tada gubimo i ono malo slobode i dostojanstva, koje smo igrom slučaja sačuvali u igrama velikih. Samo je jedan način za izbegavanje ovog scenarija - izbeći bilo kakav sukob na teritoriji Srbije! A kako?

E, tu je ono što neki zovu paradoks, a sve je samo to ne! Naoružavanjem i podizanjem borbene gotovosti naroda jedino možemo odvratiti korporacijske sile od igranke na našem podijumu. Da, neophodni su nam “migovi“, tenkovi, nove uniforme, sistemi veza, potreban nam je sit i zadovoljan vojnik, potrebna nam je zdrava, sita, obučena i obučena vojska. Da, potrebno je i da civili budu spremni - za civilnu zaštitu.

Samo očigledno spremniji, za nijansu naoružaniji i naizgled odlučniji za nametnuti sukob - najgori scenario možemo izbeći! Spremajmo se kao da će sutra rat, pa se opravdano nadajmo miru. Nema lošeg mira niti dobrog rata, pa ako mora da ga bude na ovim prostorima, neka nas zaobiđe. Što spremniji, to miru bliži! Van sukoba ne možemo biti poraženi, a tada je naša pozicija jača, a naše penkalo nad kartom Balkana daleko bliže nacionalnom cilju - konačnom oslobođenju i ujedinjenju, koje je, i bez našeg učešća u puškaranju, moguće! Pamet u glavu, glavešine! Ovu partiju šaha moramo dobiti bez žrtvovanja piona!