Hvala, hvala, hvala...

Taj mit je srušen u nedelju na Ušću. OK, neko će reći, pa bio je besplatan ulaz, ali onoliko pozitivne energije na jednom mestu zaista nisam video odavno.

Ogromna gužva, paklena vrućina, ljudi koji se probijaju u masi, ali u tišini i bez guranja, bez namrštenih lica, kako bi ugrabili svaku notu. Čista sreća. Bilo je prosto neverovatno, makar za ovu zemlju, videti načičkane ljude kako na ćebićima sede, leže, uživaju u muzici...

Čini mi se kao da su svi čak i telefone utišali kako ih ništa ne bi omelo za „Bolero”, Petu Betovenovu simfoniju, Radecki marš, Marš na Drinu...

Za razliku od sportskih manifestacija, ovamo ste mogli bez problema, eto, čak i pivo da donesete, hrana se podrazumevala, a jedino su kasirke u obližnjim prodavnicama „kukale zbog gužve kakvu nisu videle još od Nove godine, a svi u redu su držali ne više od nekoliko artikla. Nešto za piće i nešto za grickanje, a muzika za dušu”...

Beogradska filharmonija nam je pruištila nešto nestvarno, izašla je van četiri zida, dovela nam je velikane muzike tu, pred noge.

Čak se i nebo smilovalo, pa je oluja koja je te noći usledila sačekala da se sve završi, utihne, da se ljudi raziđu kućama.

Beograd je grad sa mnogo „zaštitnih lica”, ali srpska prestonica zaslužuje da ovakvi koncerti postanu nešto najbolje što može da ponudi. I sebi i drugima. Da ne ostane na ovom jednom koncertu.