Hvala ti, Ana!

Sećam se da je bila iznenađena što me vidi i da joj je bilo drago što je neko od srpskih novinara došao da isprati njeno učešće u Bugarskoj na „Turniru šampionki”.

Prvo što sam pomislila kada smo završile intervju bilo je: „Vaspitana devojka. Nije bahata, niti arogantna.” Taj utisak ponovio se još nekoliko puta kada sam imala priliku da je sretnem i da popričamo. Uvek nasmejana, uvek dostupna za razgovor. Nikada nije odbila da govori kada je bila sama i bez PR.

Ana, lepa i potpuno prirodna, u sredu je rekla „zbogom” tenisu, sportu koji joj je toliko toga pružio.

I znam da su dežurni kritičari već krenuli sa pričama o tome kako se udala, kako joj tenis više nije bio u prvom planu. Pamtim i neke naslove u kojoj su Ivanovićevoj savetovali da ostavi reket jer joj više ne ide na terenu.

Tim dušebrižnicima želja je ispunjena. A verovatno ni sami nisu pojmili da je Ana uradila ono za šta mnogi nemaju hrabrosti. Načinila je korak koji je sigurno vodi ka sreći i životu u kojem će tek upoznati mnoge lepe stvari koje će je oduševiti. Životu u kojem više neće biti sporedni, već glavni akter. Jer nije život samo reket i udaranje loptice.

Posebno joj hvala na onom osećaju ponosa kada smo slušali himnu u Parizu kada je postala šampionka Rolan Garosa. I što je reprezentaciju dovela do finala FED kupa 2012. u Češkoj.

Jedna era je završena. Kreće nova koja će sigurno biti još bolja. Hvala ti, Ana, na svim radostima koje si nam priređivala.
Jednom šampionka - zauvek šampionka.