I danas čujem jauke zatrpanih pod bombama

Na Leskovac je pre 73 godine, u savezničkoj operaciji "Retvik", odnosno, "Nedelja pacova", palo 69 tona tepih bombi iz 20 američkih bombardera i 28 pratećih lovaca. Od 28.000 stanovnika poginulo je između 4.000 i 7.000 ljudi i još toliko ranjeno. Srušeno je 1.840 objekata, od kojih na desetine reprezentativnih, pa je centar Leskovca zauvek promenio svoj izgled.

Radomir Gavrilović je u sekundi izgubio oca, majku i mlađeg brata od druge po redu bombe koja je pala na Leskovac. Preživeo je on i starija sestra, koju je video tek posle nekoliko godina i sve do njene smrti 1993. godine ni reč o toj tragediji nisu progovorili.

Imao je 14 godina i bio čirak u livnici. Nešto pre 12 časova je iz dvorišta porodične kuće video dva aviona iz pravca obližnjeg Pečenjevca.

- Nadleteli su centar Leskovca i vratili se nazad ostavljajući za sobom trag u obliku krsta, a nešto posle 12 sati video sam mnoštvo aviona. Čule su se sirene. Otac i ja pobegli smo u podrum kod jednih, a majka i brat kod drugih komšija, odmah preko puta naše kuće. Ništa nisam čuo, samo sam osetio rušnje iznad moje glave i bol. Bio sam zatrpan ciglama, ceo gornji deo tela. Jedna cigla mi je skoro iskidala ruku, druga ušla u usta - priseća se Radomir sa bolnim grčom na licu.

Pod ruševinama je u polusvesti proveo 24 časa.

- U podrumu je bilo 12,13 ljudi - muškarci, žene deca. Strašan je jauk i strašno zapomaganje bilo, čujem i danas, ali ih ne vidim. Spasioci su pokušavali da nas izvuku i odustali jer se kuća neprestano urušavala. Preživeli smo sin vlasnika kuće i ja - objašnjava Gavrilović.

Nekoliko dana kasnije, dok je ležao u koritu kod strine, saznao je da je ostao bez roditelja i brata.

- Svi su poginuli u trenu, a strina mi je spasla ruku. Nije dala doktoruda je seče, pa je on nekako zakrpio - priča Radomir dok mu suze iskre u očima.

Prema kasnijim pričama, bomba koja je pala između dve kuće i dva podruma u Ulici Cara Lazara bila je druga bačena bomba na Leskovac. Treća je uništila Garetovu palatu 100 metara dalje.

Tri godine je Gavrilović živeo kod bake u Vladičinom Hanu. Kada se 1947. godine vratio u Leskovac i zaposlio u tekstilnoj fabrici, zatekao je oštećenu i pokradenu porodičnu kuću. Tek pred ženidbu je sredio dom i sa sadašnjom suprugom Zlatom, sa kojom je kasnije dobio dve ćerke, uselio se u kuću.

- Nismo u Leskovcu pričali o bombardovanju, kao da je to bila zabranjena tema, ili smo hteli što pre da zaboravimo. Samo smo radili, udarnički, na ura, da obnovimo zemlju. I sada mi je teško da pričam o tome. Ni danas mi nije jasno zašto su nas bombardovali kada je u to vreme u Leskovcu bilo vrlo malo Nemaca - pita se čovek koji još nije izlečio traume stare 73 godine.