Iz Alo! po medalju!

U Srbiju se vratila sa prvom reprezentativnom medaljom - bronzanim odličjem, prvim u istoriji naše ženske odbojke. Deset godina kasnije, zamenik kapitena Srbije, samo dan pred polazak na Olimpijske igre u Rio, vratila se na za nju srećno mesto. Kako je sama priznala, veruje da će njena poseta redakciji lista „Alo!” doneti isti efekat.

Posle petog mesta na Igrama u Pekingu i 11. na takmičenju u Londonu, Nikolićeva nema dilemu, vreme je da naše odbojkašice zablistaju i vrate se iz Brazila sa prvom olimpijskom medaljom.

- Ako gledamo sastave ostalih reprezentacija, individualnim kvalitetom Srbija je na samom vrhu. Verujem da možemo da osvojimo medalju! Ne želim da idem u Rio turistički, jer sam već bila tamo. Sada želim podijum, zajedno sa mojim devojkama! - počela je Jelena priču za „Alo!”.

- Učestvovala si na Igrama u Pekingu 2008. godine. Šta je na tebe ostavilo najjači utisak u Kini?
- Osim mečeva koje sam igrala na najprestižnijem zemaljskom turniru, imala sam veliku želju da upoznam NBA košarkaše Emanuela Đinobilija i Andreja Kirilenka. Bila sam presrećna kada se to ostvarilo. Susret je bio vrlo srdačan, baš su me oduševili. Ponašali su se kao sav normalan svet, ma kao da se već dugo poznajemo. Sve te zvezde su ručale sa nama u menzi, vozili smo se istim autobusom kroz Olimpijsko selo i družili se koliko su nam obaveze to dozvoljavale. Baš su me oduševili što su se ponašali kao da smo jednaki.

- Na Igrama u Londonu nisi učestvovala?
- Bila sam u drugom stanju. Danas, imamo tri majke u reprezentaciji Srbije i tri mala dečaka. Pravo malo obdanište. Osim mene, majke su i Jovana Brakočević i Silvija Popović. Ako pogledamo selekciju 2006. godine na Svetskom prvenstu u Japanu kada smo osvojile bronzu, imamo isti slučaj! Iz te generacije Vesna Čitaković - dečak, Ivana Đerisilo - dečak, Aleksandra Ranković - dečak i Anja Spasojević - dečak.

- Kako usklađuješ majčinstvo sa profesionalnim bavljenjem odbojkom?
- Pre deset godina to je bilo nemoguće, pa su odbojkašice završavale karijeru sa 27 godina, kada rode dete. Sada je drugačije, znam bar deset majki koje će učestvovati na Olimpijskim igrama. Nije teško ako se dobro organizuješ, a ono što je teško za mene jeste to što je i Aleksin tata Petar Nenadić profesionalni sportista. On je u Berlinu, pa nas posećuje kad god može. Na neki način smo i u boljem položaju u odnosu na druge majke, kojima je radno vreme osam sati dnevno, dok je u našem slučaju manje. Najveći problem predstavljaju putovanja. Evo sada idem na Igre gde ću biti mesec dana. Ali šta je - tu je, još je mali.

- Ko čuva Aleksu kada ti i Petar imate obaveze?
- Dok budem bila na Igrama, Aleksa će biti sa Petrom u Berlinu. Pošto ima tri godine, njemu je svuda dobro. Pogotovo jer je prvo unuče, pa nam dosta pomažu i Petrovi i moji roditelji. Obožavaju ga svi. Tu je i sjajna žena koja uskoči da ga pričuva, jer drugačije ne bih mogla.

- Da li bi medalja u Riju kao kruna karijere bila i tvoje zbogom reprezentaciji?
- Svi pričaju o medalji, a za mene ona predstavlja kompletan put koji sada prolazimo i koji ćemo tek proći na Igrama. Medalja je samo odličje, a sva energija koju ćemo potrošiti dovešće nas do tog podijuma. Nisam od onih koji će za reprezentativnu karijeru reći ne, to je to i gotovo je, a posle da se vratim. Sve ima kraj, pa tako u mojim planovima Rio bi trebalo da bude kruna karijere i da na taj način završim sa reprezentacijom. Međutim, ne želim da pravim pompu oko povlačenja, već samo da se dostojanstveno isključim.

- Znamo da u sportu ništa nije zagarantovano, šta će biti presudno u pohodu na medalju?
- Jedan loš dan može da presudi. Prevaga je uvek mentalna spremnost. Ali nadam se zlatnoj medalji!