Jelena Tomašević i Ivan Bosiljčić o pravim vrednostima

Tada je sve podređeno porodici, spremanju bogate trpeze i njihovoj ćerkici Nini, koju uče običajima.

Kako se u vašoj porodici proslavlja Božić?

Ivan: Božić proslavljamo sa roditeljima i svojim najbližima. Navažnije nam je od svega da smo tog dana svi zajedno. Suština božićnog praznika jeste sabranje, sabiranje. Sama sveta liturgija ukazuje na to, tako da nam taj dan uvek počinje svetom liturgijom, pričešćem i svim tradicionalnim običajima.

Jelena: Volim Božić jer znam da smo tog dana svi na okupu i da sve druge obaveze ostavljamo po strani. To je dan kada se ujedinjujemo.

Ko mesi pogaču u vašem domu?

Ivan: Ako nismo kod kuće u Beogradu, gde je Jelena zadužena za taj deo posla, onda to rade naše majke.
Jelena: Preuzela sam divan običaj od naših majki, gde u česnici ne postoji samo dinar, već stavim još nekoliko simbola. Tu je pšenica, zrno kukuruza, zrno pasulja... Svaki taj simbol namenim za sreću, zdravlje, uspeh.

Ivan: Kod nas nema utrkivanja ko će da dobije dinar, već svako dobije neki komad sreće.

Da li kupujete badnjak ili možda Ivan odlazi da ga ubere?

Ivan: Ako smo u rodnom kraju, onda idem da uberem. Ako se zadesimo na Zlatiboru, onda mi je to omiljeni deo dana kada odem i isečem badnjak.

Da li uspevate da ispoštujete sve običaje povezane sa Božićem?

Jelena: Svaki kraj ima svoj običaj. Ako smo u Kragujevcu kod mojih, onda tu postoji jedna vrsta običaja, a kada odemo kod Ivanovih u Užice, onda je tu nešto sasvim drugo. Naravno, u Beogradu poštujemo običaje u skladu sa mogućnostima.

Ivan: Ono što je konstantno i što se ne propušta, to je svakako da Božić počinjemo na svetoj liturgiji. Naravno, položajnik je tu. Ako smo kod mojih, onda to bude jedan moj rođak, a kada odemo kod Jeleninih, onda su to njeni bliski rođaci. U Beogradu to budu naši kumovi.

Nina je već velika devojčica, ko je zadužen da je uči o tradiciji i da li je ona zainteresovana da sluša priče o Božiću i praznicima?

Jelena: Na Ivanu i meni je da sve te priče prevedemo na dečji jezik. Nju sve to zanima, a zapravo kada razgovaramo sa njom i objašnjavamo joj značaj praznika i naše običaje, shvatamo da je sve to blisko dečjoj igri i da je u sredini proslavljanja svih praznika dečji, radosni duh.

Ivan: Nina i zapravo svako dete možda bolje razumeju značaj ovih blagih dana, nego mi odrasli. Mi bismo možda mogli da se potrudimo da naša srca budu malo više čistija, kao kod dece. Onda ćemo sve lakše i bolje shvatati i više se radovati.

Da li Ninu sada već zanima čime se to mama i tata bave, i zbog čega ljudi žele da se slikaju sa njima?

Jelena: Ona je već upućena u naš posao. Godina 2017. bila je u znaku toga da ona nije propustila nijedan naš koncert, niti predstavu, a kojoj je mogla da prisustvuje u skladu sa svojim uzrastom

Ivan: Počinje sve da povezuje, ali je to ne opčinjava. Ništa joj to ne smeta, ali je i ne privlači. Deca mogu vrlo lako da požele da budu u centru pažnje, a Ninu to uopšte ne zanima. 

Kako uspevate da je sačuvate od pritiska javnosti?

Jelena: Svaka porodica je kosmos za sebe i mislim da ne postoje generalna pravila. Smatram da je ovo naše vrlo lično. Mi smo kada je ona bila beba doneli odluku da je ne eksponiramo, jer nismo znali kako će ona to prihvatiti kada odraste.

Ivan: Ispostavilo se da smo dobro postupili, jer Nina ne želi da bude u centru pažnje i ponekad joj to zasmeta. Ona je dete koje voli drugačiju vrstu komunikacije, voli mala društva, voli da bude u grupi, a ne da se izdvaja. U njenom slučaju to bi moglo samo da joj šteti. Ako u budućnosti bude imala želju da se fotografiše i da stane pred svetla objektiva, mi ćemo tu njenu želju podržati. Drugoj deci to možda ne smeta, vole da budu u novinama, međutim, to kod nje nije slučaj.