PRVI PUT U SRBIJI~"Kad je drama, emocija nemam!"

Krv na sve strane, otvoreno telo, smrskane ruke i noge... Mesto - operaciona sala, a u njoj “bogovi sa skalpelom u ruci”.

Nikad nijedan srpski hirurg nije pristao da se ispovedi za novine i otkrije šta mu se dešava dok im život čoveka na stolu nezaustavljivo curi kroz prste. Da li ga hvata panika? Da li može da razmišlja? Kako donosi odluke? Da li mu zadrhti ruka...

Jedan od njih, koji naravno mora da bude anoniman zbog budućih pacijenata, je specijalista ortopedije.

On za “Alo!” kaže da mu na sto stižu upucani ljudi, radnici kojima su mašine samlele ruke, ljudi koji gube puno krvi jer im je otkinuta noga... Mora da reaguje trenutno.

- Hirurg sam 26 godina. Volim ortopediju jer je nakreativnija grana hirurgije - sastavlja se sve da bude kao pre. Najveći osećaj moje nemoćnosti je kada sve uradim najbolje što mogu, a onda krene stanje da se komplikuje! Nerviram se. Neki put sve zaustavim i krenem sa nekim novim pristupom, kako bi rezultat bio bolji. Najteže operacije su mi bile povrede nogu i ruku, gde su važni nervi i ogromni krvni sudovi, a život pacijenta je u opasnosti. Nikad neću da zaboravim lovca koji je dobio metak visoko u butinu. Doveden je sa velikim razornim ranama. Za dva minuta smo bili u sali. Mislio sam da, ako mu je taj ogromni krvni sud oštećen, otvori se i krv krene da prska svuda, gubim ga za tri minuta! Za 10 sekundi cela leđa su mi bila mokra od znoja! To je bio pozitivan stres koji me je motivisao. Radio sam polako. Sve je dobro prošlo. To su najstresnije situacije. O kukovima i prelomima uopšte ne govorim - navodi ovaj iskusni hirurg za “Alo!”.

Najstrašnije povrede su mu kada kombajn uhvati čoveku šaku i otkine je, a nikada, kako kaže, neće da zaboravi kada je pacijentu krunilica za kukuruz uhvatila ruku i smrvila je do podlaktice.

- Bio je sam na imanju, zapomagao sat vremena jer nije mogao da izvuče ruku. Kada je stigao, nisam imao nikakve emocije kada sam video sve to. Samo želju da što pre počnemo da radimo. Morao je da mi veruje. Još teže mi je bilo kada mi je na sto stigao mladić od 22 godine kome je u ciglani presa smrskala obe ruke do lakata. Jedina pomoć bila je amputacija, kako bismo mu spasli život - priča on.

Potpuno svestan da mu je nečiji život u rukama postao je kada je u sali crkao elektrokauter kojim se zaustavlja krvarenje, dok je pacijent obilno krvario na stolu:

- Bila je strašna drama! Išao sam korak po korak. I zaustavili smo.