Kako nahraniti gladna usta

Napnem vijuge do pucanja. Lupam mađioničarskim štapićem, malo po glavi, malo po novčaniku. Izgovaram čarobnu reč “abrakadabra”. Ne pomaže, a znam da mora biti svega, barem za decu.

U prodavnici redovno gužva i redovi. Meni se žuri. I svima koji su došli se žuri. Htela da bih da urliknem, da na tom nedužnom svetu zaposlenom u prodavnici iskalim sve svoje besove. Al’ zapne, na sreću, uvek neka knedla u grlu. Saberem dva i dva, podsetim sebe da oni jedva skrpe minimalac. Rade i subotom i nedeljom i praznicima, rade i kad niko ne radi. Vredno i marljivo. Ćutke. Gutaju i oni neke svoje knedle. Čekaju i njih neke raširene ruke i usta željna čokolade. Njihov poslodavac šiba i njih i mene. Njih količinom posla, koji tamo negde, u nekom pravičnijem svetu rade dve osobe za mnogo veću platu, mene cenama. Znaju oni da po tuđim leđima 100 batina malo nije.

U nekom pravičnijem svetu, ljudi rade za platu koja je sedam puta veća od moje, a u prodavnici plaćaju hranu jeftinije od mene ili isto kao ja. Ne boli ih glava pre nego što odu u kupovinu, ne bole ih oči od praznog frižidera, ne boli ih srce kad moraju da objasne da ne mogu da kupe i “kinder” jaje i čokoladne keksiće. Zato što želja ne pita ko si, ni koliko košta. Želja je da se ispuni, naročito tim musavim malim ustima.

U našem svetu svakodnevno gledamo trgovačke igre koje se neometano odvijaju, na štetu svih nas. Šibaju nas, bez milosti, željni zarade, trgovačkim maržama. Može im se. Znaju da moramo i jesti i piti. Znaju da gladna usta moramo nahraniti.