Kako sam maketama nadmudrio NATO

Ivanov je na početku neravnopravnog rata bio, praktično, desna ruka legendarnog komandanta 204. pukovnika Milenka Pavlovića. Naši piloti od savremenih aviona imali su 13 "migova 29", ali i srce veće od planine. NATO nam je, međutim, već prve noći oborio sve četiri letelice koje su krenule u akciju. Piloti Ilja Arizanov, Nebojša Nikolić, Dragan Ilić i Predrag Milutinović spasli su se katapultiranjem, ali četiri "dvadesetdevetke" su zauvek izgubljene.

Nekoliko dana po završetku NATO bombardovanja, ponovo su demonstrativno poleteli "migovi 29" Vojske Jugoslavije, za koje su neprijateljske snage verovale da su svi uništeni. To je bio razlog za čistku generala vazduhoplovstva u sedištu NATO, ali i za čestitke kolega potpukovniku Đorđu Ivanovu.

- Sećam se kad smo ušli u improvizovanu zemunicu na Batajnici neposredno pre nego što su 24. marta 1999. krstareće rakete počele da pogađaju aerodrom. Od detonacija, bukvalno smo se sudarali u skloništu. To je bila najduža noć u mom životu. U pauzama raketiranja ređale su mi se slike u glavi, prolazio mi je ceo život pred očima - seća se Ivanov.

Jutro 25. marta 1999. na Batajnici bilo je još sumornije. Generalu Spasoju Smiljaniću, komandantu RV i PVO, piloti su mogli samo da obećaju da će položiti život za odbranu otadžbine. Razlika u tehničkoj opremljenosti na nebu bila je prevelika.

- Dok sam gledao kolege i komandante na porušenom aerodromu, “javio mi se” maskenbal u osnovnoj školi u Strumici kada je moj razred na moju ideju razmontirao drvenu školsku tarabu da napravi trojanskog konja. Film o Troji tih dana se davao u mom rodnom gradiću. Sinula mi je ideja, i rekao sam Smiljaniću: “Generale, da pravimo makete!” On je klimnuo glavom i verovatno pomislio da je potpukovnik “zviznuo” od bombi. Meni je to bilo dovoljno...

I njegov prvi pretpostavljeni pukovnik Pavlović je, kaže, u početku bio šokiran idejom. “Ako napraviš ijednu maketu, imaš jagnje od mene”, rekao je saradniku.

- Kontaktirao sam s maketarima Brankom Vujevićem i Radojem Blagojevićem, a u Novoj Pazovi smo našli oveću radionicu gde se obrađivala drvena građa i tako je počelo. Odluka je bila da “gradimo” “mig 29” u razmeri 1:1, mada se to na početku činilo kao nemoguća misija. Prvi “avion” izašao je iz radionice posle dvadesetak dana.

Pojavio se problem kako prebaciti avion na Batajnicu. Od radionice do piste je samo nekoliko kilometara, ali sateliti nad Beogradom su praktično kružili na svakih sedam minuta. Za to vreme trebalo je montirati drvena krila na drveni trup i zakačiti ga na traktor i izaći iz Pazove. Morala se po svaku cenu sačuvati lokacija “srpske fabrike miga 29”.

- Lažni avion postavili smo to jutro, a NATO bombarderi su doleteli nekoliko sati kasnije i izručili svoj smrtonosni tovar - govori Ivanov.

Potpukovnik objašnjava i tehnologiju kojom su maketari sluđivali NATO bombardere. U lažni avion bi ubacili radio-stanicu, a u isečenoj buradi koja su glumila motore palio se kerozin kako bi osmatrači imali i termo-odraz. To je NATO pilote navodilo na zaključak da su u pitanju prave letelice. A svi lažni "migovi" bili su obloženi tankim grafičkim pločama na kojima su se štampale “Večernje novosti”. Pokloni iz redakcije davali su idealno lažan radarski odraz "avaksima".