Kažu mi da ličim na Sulejmana!

 

Nikola Petković, kuvar:

Da li ste stvarno toliko bogati kao što se priča?

- Ako se misli na materijalno bogatstvo, ja nisam toliko bogat, te priče postoje, ali nikad se nisam trudio da ih demantujem. Ja smatram da sve što ljudi pričaju jeste neka vrsta poruke koja ide prema nebu, i kada ljudi govore da ste mnogo bogati, to bude kao molitva, pa ode prema nebu, i budete bogati. Ja nisam sakupljač novca, novac mi zaista nije ni u šestom redu mojih ljubavi, nemam problem sa odnosom prema novcu i jednostavno smatram ga nužnim sredstvom. Ne vidim radost u njemu, moje bogatstvo leži u drugim vrednostima, u mojoj veri, etičkim vrednostima i mojoj porodici. Takođe, u islamu nije zabranjeno imati novac, zabranjeno je tuđe ukrasti i steći novac na nezakonit način.

Dušan Cvetković, ekonomista:

Šta ćete to moći da uradite sada kao političar?

- Pre svega, biću u prilici da sebe i svoj narod predstavim srpskoj javnosti, jer mislim da je u skoro dve i po decenije moga delovanja jedna od ključnih barijera neke vrste nerazumevanja zapravo bilo naše međusobno nepoznavanje, a ustvari vrlo često i namerno krivotvorenje i onoga što mi govorimo i onog što činimo. Što od strane pojedinih lokalnih političara, što od strane pojedinih tendencioznih medija. Tako da sam smatrao da je moje učešće u politici, pre svega u parlamentu, prilika da direktno govorim javnosti, da se upoznamo. S druge strane, verujem da mogu u jednoj meri ostvariti nešto što se smatralo dosad nemogućim, a to je dokazati da je moguće biti političar bez laži, koji ne krade, koji nije licemeran. Verujem da to mogu.

Anka Sabljić, domaćica:

Koliko dugo planirate da se zadržite u politici?

- I politici kao i svakom drugom poslu prišao sam ozbiljno, temeljito i iskreno. I ne radi se o avanturi, o eksperimentu ili o izletu, tako da ovo sam smatrao veoma važnim za moj narod kao i za sve građane, da dobiju osveženje u politici kroz osobu i organizaciju koja nije konvencionalna, koja nije uobičajena i koja ima ideju koja nije potrošena. Tako da ne planiram tu biti privremeno, ali da ste me pre tri godine pitali da li ću se baviti politikom na ovaj način, ja bih verovatno rekao ne.

Ružica Petković, penzioner:

Da li ćete i dalje nositi bradu?

- Da, brada je simbolična dimenzija mog vizuelnog identiteta i ja smatram da je kultura koja je nametnula brijanje muškarcima nasilna i nepravedna. To je jedna suvišna disciplina. Bog je dao bradu da bismo je održavali, da bi bila uredna, a ne da bismo je izbrijavali svakodnevno. Zadnji put sam se obrijao u vojsci, a to je bilo 1989. godine, od tada nikada više.

Zoran Vasiljević, radnik obezbeđenja:

Da li planirate da se zbog obaveza preselite u Beograd?

- Nemam ja grč te vrste jer sam inače promenio mnogo destinacija. Iz rodnog mesta sam otišao sa 14, boravio sam u Sarajevu, vojni rok služio u Gospiću u Hrvatskoj, sutudirao u Alžiru, došao u Pazar. Ali kao vojnik pravih ljudskih vrednosti, ja ću biti tamo gde je potrebno da budem. Uobičajeno je da parlament redovno radi u utorak, sredu i četvrtak, i za sada mislim da ću moći poloviti tu svoju radnu sedmicu, odnosno pola boraviti u Beogradu, pola u Novom Pazaru.

Nada Kričkić, domaćica:

Da li je tačno da nosite samo markirana odela, i da vam je omiljena marka „Prada“?

- Nemam prema tome strog stav. Svakako da preferiram kavalitetnu odeću, ne zato što je to neka marka, već zato što sam jako puno u pokretu, u automobilu, u radnoj aktivnosti gde se zahteva i pristojan izgled i ako imate nekvalitetnu odeću, teško vam je da očuvate urednost. Nemam stroge stavove da sad moram da nosim neku marku i svaki put markirano, samo je važno da zadovoljava standard kvaliteta.

Nemanja Glođović, student:

Da li ćete dati podršku starim studentima i omogućiti im da završe započeto?

- Već sam imao razgovor sa ministrom obrazovanja na tu temu i zamolio me da se ja izjasnim po tom pitanju. Sa izjašnjavanjem nisam žurio jer je najlakše nekom da zauzme stav i kaže mi podržavamo stare studente da dobijemo neki poen. Ja naravno podržavam studente uvek, jer obrazovanje postoji zbog studenata i učenika. U tim razgovorima i sa svojim saradnicima u Odboru već temeljito tražimo način kako studentima koji imaju dobar razlog da se omogući da ih sada, kada su nakorak do kraja studija, ne vraćamo godinu ili dve unazad.

O kukavičluku i Islamskoj zajednici

Refik Uzeiri, pekar:

Da li se nekada plašite za svoj život s obzirom na sve pretnje koje ste dobijali?

- Samo potpuno lud čovek može da kaže da ga ni od čega nije strah. Svaki čovek, pa i ti neki veliki heroji, bilo istorijski bilo sadašnji, imali su strah od nečega. Pitanje hrabrih i kukavica u odnosu prema strahu je samo pitanje da li savladate strah ili popustite pred strahom. Nisam od onih koji kažu da ne znaju za strah, ali mogu da tvrdim da nikada zbog straha nisam napravio korak nazad.

Dragiša Kirnanić, profesor:

Šta mislite o ateistima?

- Mislim da ne postoje ateisti, da je to zapravo jedna izmišljena kategorija koja je nastala kao pomodarstvo. Jer prosto ne postoji čovek koji ni u šta ne veruje. Uzmite sve te ateiste, stavite ih na neki brodić, kada se zaljulja na moru, oni će moliti boga da im pomogne. Naravno, čim dođu na kopno, opet će ga zaboraviti, ali to je ljudska slabost. Elementarni stepen vere poseduje svako, i to je u dubokoj prirodi čoveka, to je nesporno i ne postoji niko ko može da dokaže suprotno. I Marks je poslednjih godina života bio razočaran u sve svoje teorije o negaciji boga.

O alkoholu, Ljajiću i Ugljaninu

Nemanja Rajačić, geograf:

Da li se družite sa nekima sa estrade?

- Jedina moja komunikacija sa ljudima sa estrade je u slučajnim susretima, pošto se prepoznamo sa televizije. Postoje neki od njih koji mene poštuju i priđu prosto da me pozdrave i izraze poštovanje. Tokom nekog vremena, kada sam bio veoma aktivan u dijaspori i kada sam nekoliko puta mesečno putovao u Nemačku, Švajcarsku ili Skandinaviju, često se dešavalo da putujemo zajedno u petak i vratimo se u nedelju uveče. Tako da smo u avionu često boravili zajedno. Ali bila je razlika u povratku, oni su bili mamurni od alkohola, a ja nisam, ja sam bio svež.

Aleksandra Živanović, balerina:

Kakvo je vaše mišljenje o gej paradi koja nas uskoro čeka?

- Moj stav uopšte o gej kulturi je verski limitiran, ja sam izraziti vernik koji smatra da su božje norme jedina konstanta, da su ljudske norme varijabilne što pokazuje kultura zakonodavstva. I zato, ja ni na koji način ne mogu da stanem na stranu te pojave, to smatram devijacijom. S druge strane, naravno da sam protiv bilo kog nasilja nad ljudima.

Jasmin Nokić, nastavnik:

Da li možete da nam pomognete kao predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje da se naš smer „Profesor informatike i matematike” upiše u prosvetni glasnik?

- Kao prvo, ja sam tek stupio na funkciju predsednika Odbora, a kao drugo, i Jasmin i svi ostali treba da znaju da ja nikada neću stati na stranu nepravde. Ja ću svoj autoritet, kako personalni tako i kao predsednik Odbora, putem Odbora i komunikacije sa ministrom, uvek založiti za one kojima je učinjena nepravda. Sada ne mogu na konkretno pitanje odgovoriti.

Nikola Mijajlović, student:

Da li ste se ikada u životu napili? Koja vam je omiljena pesma i kako se ponašate kada na ulici sretnete Ljajića ili Ugljanina?

- To je nepoznavanje islamske kulture, ja nikada ni kap alkohola nisam stavio u svoja usta. Mislim da Srbi generalno to ne razumeju i često sam u društvu gde me ponude pićem i kada kažem da ne pijem alkohol. Nemam omiljenu pesmu, ja prevashodno cenim poeziju i svaka pesma čiji je tekst poetski kvalitetan može da skrene moju pažnju.

Što se tiče Ugljanina i Ljajića, na ulici ih odavno nisam video. Zadnji put sam ih video u parlamentu, Ugljanin se pozdravio sa distance brzo prolazeći pored mene. Ljajić je bio veoma nesrećan što mora da sedi tri dana u istoj prostoriji sa mnom dok je vođena rasprava o izoru Vlade. S njim nisam imao ni kontakt ni pozdrav. Ne zato što ja izbegavam, ja se nikom ne sklanjam sa puta. Jednostavno ja mislim da on beži, očito ima neki razlog što beži, a naravno da ima, i jedan i drugi imaju mnoge grehove i prema meni i prema svom narodu.