Ko je zgazio malu Kristinu?

Na dan nesreće se uspavala, istrčala je iz kuće da ne zakasni u školu i nije stigla ni da jede. Nije se ni pozdravila sa majkom Daliborkom, iako iz kuće nikada nije izlazila bez poljupca... Prethodnog dana, Kristina je zagrlila majku, koja je bila prehlađena, i rekla joj: „Mama, ne brini, ozdravićeš“, kao da je htela da se oprosti od nje...

Devojčica je stradala 28. januara 2004. na uglu ulica Majke Jugovića i Kralja Vladislava, nedaleko od Osnovne škole „Branko Radičević“ u Batajnici. Policija je posle nesreće saopštila da je na nju u punoj brzini naleteo crveni „opel“. Posle silovitog udarca, vozač „opela“ vukao je nesrećnu devojčicu više od 30 metara i onda je pobegao! Policija je odmah najavila da će ubica biti brzo pronađen, ali do danas nije otkriven! Mediji su tada apelovali na vozača da se preda, ali ni to nije dalo rezultate. Među meštanima Batajnice pronela se vest da je vozač navodno sin „uticajnog čoveka“ koji voli brzu vožnju. Kristinina majka Daliborka i otac Goran pokušali su da pokrenu peticiju protiv traljave istrage, ali nisu imali podršku.

- Posumnjali smo da policija ili neće da otkrije ko je pregazio našu ćerku ili nije sposobna za to! Policija nas odavno ignoriše, dok su nas posle nesreće redovno posećivali i izveštavali o tome šta su preduzeli. Inspektori su dolazili u našu kuću da nas uvere u to da daju sve od sebe kako bi rešili slučaj. Ubeđivali su nas da ne štite nikoga i da ne postoji „tatin sin“ kojeg je istraga zaobišla. Međutim, nisu nam davali nikakve dokaze da nas uvere u to što govore i dokažu da predano rade svoj posao. Reaguju samo kada ih prozovemo u novinama. Dve godine posle nesreće smo doživeli neprijatnost posle izjave mog supruga Gorana da nam je dete, najverovatnije, zgazio neki tatin sin. Odmah su došli kod nas! Ispitivali su nas kao da smo mi okrivljeni. Pitali su nas odakle nam takva saznanja i ko nam daje za pravo da ih javno napadamo i prozivamo u novinama - kaže Kristinina majka Daliborka.

Ona tvrdi da su inspektori bili drski prema njima kada su tražili da vide obdukcioni nalaz i pročitaju šta je navedeno kao uzrok smrti njihovog deteta.

- Sećam se da je jedan inspektor bio veoma neprijatan. Počeo je da viče ne nas, govoreći: „Šta će vama obdukcioni nalaz?!“. Kada sam rekla da hoću da znam kada je nastupila smrt, koliko je ležala bespomoćna u snegu i da li je imala jake bolove, odbrusio je: „Bolje je za vas da to ne vidite“. U zapisniku sa mesta uviđaja, koji je moj muž video u domu zdravlja, pisalo je „da Kristina nije imala tragove udarca na telu“. To je potpuno nelogično! Nemoguće je da nije bilo udaraca ako je auto zakačio dok je hodala pored puta. Ispada kao da je ležala na putu kada je naišao automobil... Još će na kraju da ispadne da je izvršila samoubistvo - ogorčena je Daliborka.

Porodica se godinama nada da će se čovek koji je zgazio Kristinu predati policiji. Majka otkriva da pred svaku godišnjicu oseća strahovit nemir. Jedinu utehu joj pruža ćerka Sofija, koju su dobili godinu dana posle Kristinine pogibije.

Zakonom je propisano da ovakvi slučajevi ne zastarevaju 20 godina. Policija je ispitala dosta ljudi, ali nije otkrila počinioca. Posle loših rezultata istrage, policija se pravdala da nije bilo dovoljno materijalnih dokaza, kao i da je vidljivost u vreme nesreće bila minimalna. S.
(Nastaviće se)