Ljubavlju izlečila tešku fobiju!

Nije znala šta se dešava, ali ubrzo se završio. Tri godine kasnije, usledio je još jedan, mnogo jači, nakon kog je jednom za svagda rešila da se zatvori u kuću. Ona je godinama patila od agorafobije, straha od otvorenog prostora, i gotovo da nema lekara kog nije posetila. Onda je otkrila da je najbolji lek od svih - ljubav.

Jedna od najgorih fobija, ona koja vam onemogućava da napustite stan, iznenada i naizgled bez razloga zadesila je mladu Beograđanku u najlepšim godinama života. Imala je 18 godina i spremala se da prvi put sa drugaricama krene na more, kada je doživela užasan napad. Lupanje srca, znojenje, gubljenje svesti, oduzimanje nogu i tremor - sve ju je ovo zadesilo dok je bila na ulici.

- Uletela sam u prvi autobus, nesvesna toga da će mi u njemu biti još gore. Jedva sam preživela dve stanice, izletela sam iz prevoza i autostopom otišla do kuće. Tih 100 metara od kola do moje zgrade je bio pravi horor. Nisam mogla da hodam, i hvatala sam se za svaku banderu. Nekako sam jedva stigla do stana, i tek kada sam zatvorila vrata iza sebe nastupio je pravi strah. Jer, čim sam ušla u kuću, svi simptomi su nestali. Uplašila sam se jer nisam znala šta mi se dešava - iskrena je Zorana.

U razgovoru za "24 sata" ova, danas nasmejana devojka koja živi na relaciji Srbija-Italija, priseća se bolnog preioda koji je provela zatvorena u stanu, sklupčana u ćošku. Boreći se s bolešću koju niko nije mogao da dijagnostikuje, i sa osudama društva koje joj nije verovalo. Sedam punih godina Zorana nije mogla da izađe iz stana, a da ne oseti napad panike.

- Tokom bombardovanja sam bila u Beogradu i, što je veoma zanimljivo, nisam imala napade panike. Genelarno je karakteristično za ljude koji imaju fobije da su u jako stresnim situacijama izuzetno pribrani, tako da sam ja bila ta koja je tešila prijateljice i roditelje. Ali, rat je prošao, i onda je nastupio najgori period - priseća se Zorana.