Lopate i gradske frajle

Gazio je u sneg do kolena i vešto ga razgrtao dok sam ja ponosno s prozora posmatrala. Po povratku s parkinga, on i komšija Pera bi se prećutno dogovorili, pa zgrabili lopate i krenuli da prte stazu od ulaza do ulice da im njihove dame ne popadaju kada krenu put škole, posla ili nabavke...

S prošlim snegom otišao je ćale, nešto pre ovog snega otišao je i Pera, da mu pomogne da čiste smetove u raju. Dame su ostale same... Tradicija pak mora da živi. Uvukla sam trenerku u čarapke, uzela metlicu, predano očistila auto i utabala kolotrag. Onda krenuh put ulaza, kroz sneg do kolena. Već je podne, nikog da čisti. Zadržavam suze, ali klize. Ne znam da li zbog toga što njih dvojice nema ili zbog toga što sam svesna da je došao red da ja uzmem lopatu. Uzeh je, na glasno negodovanje majke.

Zgrada, tri ulaza, muški šetaju, ulaze, izlaze. Ja, lopatam! U sebi brojim zamahe. Kad sam napravila prvu gomilu od metar, prestala sam da brojim. Samo lopatam. Prolaze pored mene, gledaju me s prozora. Gospoda, mladi, jedri, gledaju, ja se smejem! U dva navrata gđa majka izlazi i kaže mi da uđem u kuću. I hoću, kad završim muški deo posla.

Prijalo je, zbog sećanja, zbog vežbanja, zbog ponosa... Ponosna sam, a vas muške sram da bude. Razmišljala sam da vas „skidam snajperom“ kada promolite nos, ali neka. Puno mi srce kada vaša dečica izjure, a ne upadnu u sneg do ušiju. Da me bog poživi, vi nećete morati lopatu u ruke da uzmete. Sad odoh da se kljukam lekovima da se otkočim.