Majka neće imati kome da pruži crveno jaje

Praznici su u njegov život doneli nostalgiju i setu, i napisao je pismo posvećeno majci, koje prenosimo u celosti.

"Danas je veliki petak. Prisećam se detinjstva i naše male kuće na planini kod Kuršumlije. Majka je uvek posle ručka farbala jaja u lukovini. Sestre su joj pomagale a mi, dečaci, smo jurcali napolju. U nedelju, na Vaskrs, majka bi svakom od nas dala po jedno jaje, Bili su to, nekako, svečani trenuci.

Ima nas osmoro, četiri brata i četiri sestre. Rasuli smo se po svetu i retko se viđamo. Svi imamo svoju decu, i unuke. U selu živi samo majka, otac je odavno umro. Nema ni komšija više. Pusto!

Siguran sam da majka baš u ovom trenutku farba jaja. I to za svako svoje dete, snaju, zeta, i svako unuče. Ostarelim rukama sa velikom nežnošću svako jaje blagosilja: Za Slavoljuba, za Dragicu, za Milicu, Za Dragutina…. Za Saru, Ivu, Janu, za Dušana… Nikog neće da zaboravi, svako ime izgovara nežno kao da nas miluje po glavi, kao nekad.

Poređaće crvena jaja u drveni korpu i onda će da sedne i dugo gleda u njih. Posle nekog vremena će da uzdahne, kao da je gledam, i pobožnim glasom da kaže: „Neka su svi oni meni živi i zdravi i da ih sreća prati“.

Moja majka neće imati kome u nedelju da pruži crveno jaje. Niko od nas nije mogao da je poseti za Vaskrs, kao i mnogo Vaskrsa ranije. Takav je život. Zato plačem! Majko hvala ti za sve!"