Mala Jana zna tajnu o mestu zločina?!

Šestogodišnja Jana Marjanović mogla bi da bude krunski svedok u rešavanju zločina u Borči jer je kroz specifičnu igru otkrila da verovatno zna gde je njena majka ubijena!

Kako „Alo!” saznaje, devojčica u igri pokušava da oživi pokojnu majku tako što ređa njenu garderobu po podu! To je psiholozima bio alarm da treba ponovo da razgovaraju sa detetom i provere da li zna nešto o ubistvu Jelene Krsmanović Marjanović.

- Posle Jelenine sahrane, devojčica je iz plakara uzimala maminu garderobu i ređala je po podu. Ispostavilo se da tako zamišlja pokojnu majku i pokušava u svojoj dečjoj glavi da je oživi! Inspektore je ovaj detalj naveo na sumnju da verovatno zna više od onoga što je prvobitno rekla u razgovoru sa stručnjacima - kaže naš izvor iz istrage.

Deca njenog uzrasta u vrtiću dobijaju zadatak da crtaju „nešto cega se plašim“ ili „strašnu stvar“ da bi otvoreno pričali o svojim strahovima i lakše ih prevazišli. Inspektori su tu igru iskoristili da dođu do novih informacija o ubistvu.

Bilo im je neobično kada je Jana na temu „čega se bojite“ nacrtala svoju kuću i posumnjali su da tokom ranijih razgovora sa psiholozima nije otkrila sve što zna. Ubrzo potom, saznali su za njenu igru maminom garderobom i odlučili da ponovo razgovaraju s njom.

„Alo!” je pitao stručnjake da li ova igra može da otkrije ključne detalje zločina i pomogne u rešavanju ubistva. Dr Dijana Lazić Puškaš, psihijatar i sudski veštak, kaže da deca maštanjem ublažavaju tragediju.

- Deca se brane od traume na drugačiji način od odraslih. Kada dožive nešto bolno, što nisu mogla da spreče, reaguju povlačenjem u sebe i izbegavaju komunikaciju s okolinom. Gube interesovanje za svakodnevne, uobičajene igre sa drugom decom i preokupirana su pokušajem unutrašnje obrade događaja. U tu obradu se uključuje mašta, koja ima zadatak da ublaži doživljaj tragedije i poništi realnost - objašnjava dr Dijana Lazić Puškaš i dodaje:

- Deca posle neprijatnog događaja funkcionišu na nivou magijskog mišljenja, jer su ubeđena da će tako uticati na realnost oko sebe. Tako i ne čudi da devojčica majčine stvari oblači svojoj imaginarnoj majci i tako hoće da je oživi. Majka joj očajnicki treba i tako nastoji da je vrati. To ređanje stvari može da poprimi ritualni oblik. Deca ne znaju za vračanja i ovo nije ni paganski obred ni magija, vćc posledica dečjeg načina razmišljanja, posebno u stanju intenzivnih emocija. Verovatno je obeshrabrena kada svojim postupcima ne uspeva da je oživi, a novim pokušajima održava nadu daće je vratiti. Samo, vrlo je neobično da dete mesto za oživljavanje i povratak majke nalazi na podu! Nije valjda zapamtila da je majka ležala na podu? Zar je majka inače spavala na podu? Da li je to prirodno mesto gde je nalazila majku i zašto baš tu želi da je oživi? - istice dr Lazić Puškaš i navodi da stručnjaci treba to da provere.

Dr Radomir Čolaković, psihijatar, kaže da deca imaju fotografsko pamćenje i tako projektuju svoje viđenje nekog događaja.

- Ako dete, recimo, crta praznu kuću, time pokazuje da mu majka nedostaje. „Pravljenje“ mame na podu može se tumaciti kao projekcija detetovih emocija, ali i doživljenih sukoba. Dete neprijatne događaje potisne u podsvest i kasnije ih izvlači. Ova igra se ne može uzeti kao objektivna činjenica, ali zajedno sa njenim crtežima može da ukaže na to da možda u podsvesti nosi neke slike o tragičnom događaju. Pitanje je otkud baš na patosu? Veštaci bi trebalo da se pozabave time - naglašava dr Čolaković.

Pročitajte još: