"Mlad sam, voleo bih da živim"

Teodor Lakić (27), mladić iz Posavaca kod Brčkog, pet godina živi na insulinskoj terapiji, a on i otac mu Rajko, šest godina nemaju struju jer su 2011. godine, zbog duga od 300 konvertibilnih maraka (oko 150 evra), isključeni s mreže.

Šećerna bolest je Teodora napala s punoletstvom. Majka Vukica umrla je 2011. u 40-oj godini, a nakon toga je došlo do pogoršanja njegove bolesti i stalna insulinska terapija u veoma lošim uslovima, izveštava TV BN.

- Jedem ono što otac i ja zaradimo u nadnicama, uglavnom iz prodavnice jer otac nema vremena da redovno kuva, a ja bih morao poštovati režim ishrane s više ribe i kuvanja. Kuća prokišnjava, nemam zimsku odeću, a svi zahtevi za socijalnu pomoć su nam odbijeni. Više puta sam padao u šećernu komu, a mlad sam i voleo bih da živim - s prekidima i pogledom u krilo i na mršave ruke, govori ovaj 27-godišnjak.

Otac Rajko je branio Republiku Srpsku od prvog do zadnjeg dana. Bio je i zaposlen pre rata, a zbog godina (58) nema pravo na penziju. Sve što je rekao u grču, kroz stegnute vilice je - borim se i boriću se za Teju sve dok ne padnem.

Stara kuća je u ruševnom stanju. Grupa dobrih ljudi započela je novu, ali novca više nema.

- Učinili smo sve da sagradimo novu kuću i uselimo ih barem u jednu prostoriju pre nego im se ova ruševina svali na glavu, ali novca više nema. Imamo obećanja i u Boračkoj organizaciji, ne odustajemo, ali zima dolazi - kaže komšija Lakićevih, Radivoje Đukić.

Uz mrak od života u bolesti i neimaštini Teodor i Rajko su od 2011. i bukvalno u mraku: zbog duga za struju od 300 km, sedam godina ga razbijaju svećama.

- Teško je bez struje. Grejem vodu na šporetu i kupam se u lavoru. Sanjam kupatilo i sobu bez miševa i pacova, TV program i druge sitnice koje moji vršnjaci imaju. Da barem imam radio na baterije...", kaže Teodor i dodaj:

- Verujem da ima dobrih ljudi i da razumeju me. Razumeju jer mlad sam, i volim život...