Moj crven cvete!

Ideja o unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji bila je dovoljna da se nad srpskim nebom skupe i orlovi sa idejom odbrane srpske svetinje, ali i lešinari, koji po pravilu traže još koju kap krvi, kao da ovu našu, srpsku, nisu dovoljno pili.

Kao što običaj u Srbiji nalaže, krenulo se sa raznim pokličima, od onih „ajmo u rat”, valjda smo malo kuršuma ispalili proteklih godina? Do onih uzvika „drž‘te izdajnika”, baš kao kad lopov kaže „hvatajte lopova”. S tim da je taj izdajnik koga treba uhvatiti svako ko kaže da treba sesti za pregovarački sto, da je dijalog lekovit i da nikako ne treba slati decu pod šlemove i dati im nož i pušku u ruke.

Manimo se, ljudi, nebeskih ratova, dokazali su Srbi kroz vekove da su borci bez premca i mane, ali mnogo smo reka krvlju obojili, mnogo dece pogubili. Pokušajmo jednom da budemo mudri. Sedimo za sto, svi, od SPC, predsednika, premijera, SANU, ministara, pa do običnih ljudi, pogledajmo se u oči i uradimo nešto za nas, za našu zemlju, za naše potomke.

Učinimo sve što je u našoj moći kako bi naši potomci, ne s puškom i kamom, već u miru, makar i za deset godina, šetali srpskim Kosovom i mirisali taj crveni cvet, koji na Metohiji najlepše miriše.

Busanje u grudi nam nikada ništa dobro nije donelo, zbog toga smo samo grobove kopali, umesto toga uradimo sve kako bi nam deca na Kosovu okopavala božure - simbol Boja kosovskog.