Mladen Krstajić u svojoj destileriji
Alo/Marko Metlaš
Mladen Krstajić u svojoj destileriji

Alo/Marko Metlaš

Mladen Krstajić u svojoj destileriji, Foto: Alo/Marko Metlaš

Košava šiba, a zapravo - uveravaju nas domaćini - miluje hrastovu burad. Sve dok „voda života“ u njima ne stasa da zagreje naše srce, a njegovo, gazdino, srce Mladena Krstajića ispuni ponosom.

Decembarsko popodne se uveliko gasilo kad se ekipa lista „Alo!“ bližila cilju - u goste selektoru fudbalske reprezentacije Srbije (konačno bez „nadimka“ v. d.). Mrak pred očima osvetljavala nam je namera da u vojvođanskoj ravnici nađemo veliku ljubav u čuvanju tradicije. Ostavili smo Kikindu za sobom i u njoj sove, kojima je baš tu, od svih kutaka planete, najlepše da zimuju. Nastavili smo ka granici s Rumunijom i ubrzo stigli u Banatsko Veliko Selo.

Ko je čuo za „Hubert“, zna šta je odlična rakija. Saznali smo i mi. Nisu nas Krstajić i njegov prijatelj Miroslav Knežević, suvlasnik destilerije, dugo držali u nestrpljenju. Štaviše, čim smo prešli prag skoro stoletne kuće (iz 1924), i zakoračili u bogatu istoriju isprepletanu Nemcima i partizanima (petokraka na zidu još odoleva), odvedeni smo u podrum. Počeli smo s kajsijom... 

Rusija ogroman izazov

Iz „Huberta“ putuju flaše u Bugarsku i Sloveniju, odnedavno i u Ameriku i Švajcarsku. O Rusiji, domaćinu predstojećeg Mondijala, još se ne razmišlja. - Rusija je ogromno tržište, ogroman izazov. Da bismo digli proizvodnju, a ostao isti kvalitet, potrebna su nam tri kazana koja bi radila samo za Rusiju. Znači da sadašnju celu proizvodnju šaljemo tamo, a da izgubimo Srbiju. Ne, ne želimo to.

- Našu rakiju pila je i Barselona! I traži još. Zove me Ivan Rakitić i pita: „Brate, kad stiže? Ovi moji iz Barse poludeli za njom.“ Pa kako da ti pošaljem, dođi po nju, kažem mu - priča Krstajić.

A priča dvojice prijatelja, sada već vlasnika srpskog brenda, počela je 2012, pet godina pošto je osnovana destilerija.

- Otvorio sam u centru Kikinde kafić, danas je to restoran. Kad je došlo do toga da ubacim rakiju, kaže mi drug da u Velikom Selu ima baš dobra. Zvao sam pet-šest ljudi, degustirali su je celi dan i dali odličnu ocenu. Bio je to znak da Miroslav i ja napravimo brend. Da se čuje za njega, bude prepoznatljiv.

Teče priča, teče rakija - iz lepih boca u naše čaše. Gutljaj gutljaj sustiže, reči se nižu...

- Uz podršku Krleta značajno smo povećali proizvodnju, a zadržali kvalitet. Posadili smo voćnjak u Đali, po pet hektara dunje, kajsije i šljive, da svaka voćka koja uđe u preradu bude iz našeg voćnjaka. Mnogo ga cenim, a posebno me je zadivio kad sam ga video na prikolici s voćem - ubacuje se u priču Knežević.

Kvalitetom na prevaru

Miroslav Knežević, veli, priznaje konkurenciju proizvođača koji su u Udruženju „Srpska rakija“, njih petnaestak, uz pomoć kojih se bori za zaštitu rakije. - Nedavno nam je u poseti bio ministar Vujović, ima rodbinu ovde u Velikom Selu. Popili smo po rakiju i pita nas kako ide, šta nas muči. Mi mu kažemo sivo tržište i lažno deklarisanje. Zamislite, imate litar šljivovice u prodavnici za 250 dinara. Akciza košta 125 dinara, pa porez 50, trgovačka marža najmanje 25 dinara, flaša 30, etiketa pet i čep pet. Ostane, dakle, pet dinara za voće?! A za litar rakije potrebno deset-dvanaest kilograma, odnosno oko 500 dinara - objašnjava nam ovaj tehnolog, uz napomenu da 90 odsto rakije na našem tržištu nije - rakija.

- Brali smo kajsiju. Supruga, troje dece i ja, svastika i njena deca, sestra i njena deca, otac, bilo nas je dvadesetak. Plus dvadesetak nadničara. U četiri ujutro ustajanje, od pet berba. I tako sedam dana. Ubrali smo oko 60 tona kajsije. Šta je trebalo, da sedim u Beogradu, pušim tompus i da kažem: „Ja sam Mladen Krstajić, a vi klošari tamo radite.“ Ma ne pada mi na pamet. Ako sam posadio, ima da berem. I ne da me nije sramota, nego mi je i zadovoljstvo. Tako sa suprugom, koja je dete sa sela, kao i ja, vaspitavam decu. Da ako žele nešto da imaju, moraju da rade - poručuje Krstajić.

„Hubert“ proizvodi 30.000 do 35.000 litara godišnje. Uz moto „Što u usta, to u kazan“. Tačnije, da se rakija peče samo od onoga što se jede - voća.

- Mi guramo kvalitet, ali kvalitet ne prolazi koliko bi trebalo jer neko pravi nazovirakiju, koja je pet ili deset puta jeftinija. Mi ne možemo da kupimo kilogram dunje za cenu po kojoj oni prodaju litar. Nije potreban digitron da sračunaš da su kod takvih dva i dva pet. Kod nas toga nema. Da padnemo zbog nekoliko hiljada litara falša, nema šanse. Naša rakija može na bilo koje takmičenje. I u kuću, za poklon. Svuda i svakome - uverava selektor „orlova“.
Kajsija, viljamovka, dunja barik... Jedna, druga, treća... ko zna koja po redu. I ostali smo na nogama. Bez straha da će jutro kazniti veče. S nadom da ćemo se vratiti. Jer, vredelo je svake čašice.

Degustatori Savić, Bodiroga, Žoc...

Mnogi ljudi iz sveta sporta uživaju u „Hubertu“. - Selektor vaterpolo reprezentacije Dejan Savić voli jabuku. Kajsija i dunja su išli u KK Zvezda, kod Čovića i Radonjića. Šljivu je pio bivši fudbalski selektor Muslin. Rakiju od grožđa pije Zoran Filipović. Nosili su i Željku Obradoviću. Nedavno se i Dejan Bodiroga oduševio. Od svakog mi je draga čestitka. Naša reklama je upravo takva - ide od usta do usta - zadovoljno konstatuje Krstajić. Pun kofer rakije za Švajnštajgera Kako otkrivaju Krstajić i Knežević, odskora se rakija iz „Huberta“ pije i u Americi. Vrhunsku rakiju naručuju naši iseljenici, željni mirisa i ukusa zavičaja, a među njima i jedan Nemac. Doduše, srpski zet. - Otac Ane Ivanović nosio je zetu Bastijanu Švajnštajgeru kofer sa svim vrstama naše rakije.

 

Komentari (1)