Moju rakiju pio je i Mesi!

Košava šiba, a zapravo - uveravaju nas domaćini - miluje hrastovu burad. Sve dok „voda života“ u njima ne stasa da zagreje naše srce, a njegovo, gazdino, srce Mladena Krstajića ispuni ponosom.

Decembarsko popodne se uveliko gasilo kad se ekipa lista „Alo!“ bližila cilju - u goste selektoru fudbalske reprezentacije Srbije (konačno bez „nadimka“ v. d.). Mrak pred očima osvetljavala nam je namera da u vojvođanskoj ravnici nađemo veliku ljubav u čuvanju tradicije. Ostavili smo Kikindu za sobom i u njoj sove, kojima je baš tu, od svih kutaka planete, najlepše da zimuju. Nastavili smo ka granici s Rumunijom i ubrzo stigli u Banatsko Veliko Selo.

Ko je čuo za „Hubert“, zna šta je odlična rakija. Saznali smo i mi. Nisu nas Krstajić i njegov prijatelj Miroslav Knežević, suvlasnik destilerije, dugo držali u nestrpljenju. Štaviše, čim smo prešli prag skoro stoletne kuće (iz 1924), i zakoračili u bogatu istoriju isprepletanu Nemcima i partizanima (petokraka na zidu još odoleva), odvedeni smo u podrum. Počeli smo s kajsijom... 

- Našu rakiju pila je i Barselona! I traži još. Zove me Ivan Rakitić i pita: „Brate, kad stiže? Ovi moji iz Barse poludeli za njom.“ Pa kako da ti pošaljem, dođi po nju, kažem mu - priča Krstajić.

A priča dvojice prijatelja, sada već vlasnika srpskog brenda, počela je 2012, pet godina pošto je osnovana destilerija.

- Otvorio sam u centru Kikinde kafić, danas je to restoran. Kad je došlo do toga da ubacim rakiju, kaže mi drug da u Velikom Selu ima baš dobra. Zvao sam pet-šest ljudi, degustirali su je celi dan i dali odličnu ocenu. Bio je to znak da Miroslav i ja napravimo brend. Da se čuje za njega, bude prepoznatljiv.

Teče priča, teče rakija - iz lepih boca u naše čaše. Gutljaj gutljaj sustiže, reči se nižu...

Alo!/Marko Metlaš

Pogledaj galeriju

Alo!/Marko Metlaš

Pogledaj galeriju

Alo!/Marko Metlaš

Pogledaj galeriju

Alo!/Marko Metlaš

Pogledaj galeriju

Alo!/Marko Metlaš

Pogledaj galeriju

- Uz podršku Krleta značajno smo povećali proizvodnju, a zadržali kvalitet. Posadili smo voćnjak u Đali, po pet hektara dunje, kajsije i šljive, da svaka voćka koja uđe u preradu bude iz našeg voćnjaka. Mnogo ga cenim, a posebno me je zadivio kad sam ga video na prikolici s voćem - ubacuje se u priču Knežević.

- Brali smo kajsiju. Supruga, troje dece i ja, svastika i njena deca, sestra i njena deca, otac, bilo nas je dvadesetak. Plus dvadesetak nadničara. U četiri ujutro ustajanje, od pet berba. I tako sedam dana. Ubrali smo oko 60 tona kajsije. Šta je trebalo, da sedim u Beogradu, pušim tompus i da kažem: „Ja sam Mladen Krstajić, a vi klošari tamo radite.“ Ma ne pada mi na pamet. Ako sam posadio, ima da berem. I ne da me nije sramota, nego mi je i zadovoljstvo. Tako sa suprugom, koja je dete sa sela, kao i ja, vaspitavam decu. Da ako žele nešto da imaju, moraju da rade - poručuje Krstajić.

„Hubert“ proizvodi 30.000 do 35.000 litara godišnje. Uz moto „Što u usta, to u kazan“. Tačnije, da se rakija peče samo od onoga što se jede - voća.

- Mi guramo kvalitet, ali kvalitet ne prolazi koliko bi trebalo jer neko pravi nazovirakiju, koja je pet ili deset puta jeftinija. Mi ne možemo da kupimo kilogram dunje za cenu po kojoj oni prodaju litar. Nije potreban digitron da sračunaš da su kod takvih dva i dva pet. Kod nas toga nema. Da padnemo zbog nekoliko hiljada litara falša, nema šanse. Naša rakija može na bilo koje takmičenje. I u kuću, za poklon. Svuda i svakome - uverava selektor „orlova“.
Kajsija, viljamovka, dunja barik... Jedna, druga, treća... ko zna koja po redu. I ostali smo na nogama. Bez straha da će jutro kazniti veče. S nadom da ćemo se vratiti. Jer, vredelo je svake čašice.