Moramo pregovarati i sa Haradinajem!

Ponovo ste u centru pažnje nakon novih detalja o slučaju „Račak“. Vodili ste tu akciju, kako danas posle svega gledate na Račak?

- Gledam tu akciju isto kao što sam je gledao i tada kada se odigrala, to je bila jedna od najboljih akcija koja je ikada izvedena na Kosovu. Moram da kažem da sam na nju ponosan, pre svega sam ponosan na ljude koji su u njoj učestvovali, jer sam bio siguran u našu ispravnost i da tu nije počinjen nikakav masakr. Ja sam tada bio visoki funkcioner, komandant, i kada vam neprijatelj oda priznanje, to je ipak nešto.

Da li je tačno da su Albanci uz pomoć Vilijama Vokera tokom noći donosili leševe u Račak?

- To je tačno. Selo koje je u normalnim okolnostima imalo oko 3.000 stanovnika tada je tokom akcije bilo potpuno prazno. Samo je bio taj štab u školi, gde su bili pripadnici OVK. Borba je trajala čitav dan i u takvim okolnostima, tokom celodnevnih borbenih dejstava, nemoguće je odvojiti 36 ljudi sa strane i masakrirati ih. To naše jedinice nikada nisu radile. Da je bilo zločina i sa naše strane, bilo je, ali o tome neka institucije države misle i neka sprovedu pravdu.

Nakon nagrade NATO za akciju u Račku svi su govorili da ste američki čovek, kako to komentarišete?

- Ja sam bio oficir, meni je tada naređeno da idem u Brisel, išao sam dva puta tamo, sastao se sa generalom Robinsonom. Zatim sam održao predavanje pred 250 oficira NATO u Štutgartu. Ponavljam, zbog svega toga sam ponosan na sve što sam uradio i na tu akciju u Račku. Ponavljam, ja sam bio oficir i dobio sam zadatak, koji sam tada i obavio. O NATO ne mislim ništa dobro. Ali, nažalost, čaršijske priče se ne mogu zaustaviti. Ja sam pregovarao i na jugu Srbije zajedno sa Nebojšom Čovićem.

Da li ćete biti srpski zvaničnik koji će pregovarati sa Haradinajem?

- Ramuš je sada političar, a političari pregovaraju s političarima, oficiri sa oficirima. Mislim da do mog angažovanja u tim pregovorima neće doći.

Treba li Srbija uopšte da pregovara sa Haradinajem?

- Država jednostavno mora da pregovara s njim. Oni su pod patronatom zapadnih zemalja, teritorija KiM je pod patronatom NATO, tako da će, ako Haradinaj bude premijer, morati s njim da se pregovara i tu nema emocija. Kod političara emocije ne postoje, gleda se samo ono što je najbolje za državu.

Šta je crvena linija za Srbiju u pregovorima?

- To je priznanje Kosova. Ja ne znam nikoga ko bi u Srbiji mogao da pristane na tako nešto. Možda će se jednoga dana u budućnosti neko pojaviti da potpiše priznanje KiM, ali sada to sigurno neće biti slučaj.

Malo ko zna da ste se 5. oktobra oglušili o naređenje da bacite suzavac na okupljene ljude, ko vam je to tada naredio?

- Naređenje mi je svojevoljno izdao pokojni Vlajko Stojiljković. Ja sam rekao generalima Lukiću i Đorđeviću da sam dobio takvo naređenje i da to neću da uradim. Moje naređenje je potom bilo da ja moram da uđem u helikopter. Nisam mogao da bacim na svoj narod suzavac jer bi to bila inicijalna kapisla za krvoproliće u tom momentu.

Da li je tačna priča prema kojoj da nije bilo Legije, ne bi bilo ni 5. oktobra i pada Miloševića?

- Mislim da Legija tog 5. oktobra nije postigao nikakav dogovor sa Đinđićem. Jedini naš strah je bio da neko ne počne da puca na nas i onda bismo mi morali da se branimo. Taj momenat je Zapad jedva čekao. Zbog toga ističem da sve zasluge 5. oktobra pripadaju narodu, a ne Legiji, Buhi ili meni. Ono što znam jeste da je Legija bio u kontaktu sa Đinđićem i Čovićem, ali bez bilo kakvog dogovora. Ja sam kontaktirao sa Dragoljubom Mićunovićem.

Da li ste dobili naređenja da pucate?

- Jesmo. Dobili smo naređenja da zaustavimo demonstrante svim sredstvima. Legija je trebalo da ih zaustavi kod Lipovačke šume, ja kod Autokomande, Buha kod Kolubare. Mi smo odmah rekli da nećemo to da radimo i tako je i bilo.

Bili ste heroj akcije „Sablja”, da li mislite da je ona izvedena dobro i da li bi sada nešto u vezi sa tim promenili?

- Čovek koji radi i greši. Sada, sa ove distance, mogu da kažem da je sigurno moglo nešto drugačije i bolje, ali nije to na meni da govorim. Tada su tako odlučivali oni koji su bili viši od mene. Mi smo tada priveli veliki broj ljudi, uvek imate onih koji će reći da je ta akcija bila nelegalna, da nije valjala i koji će da kritikuju, ali to je tako.

Bili ste na funkciji i kada se rušila vila u Šilerovoj, šta se tamo dešavalo i ko je iznosio kasete i dokaze iz nje?

- To je radio UKP, Žandarmerija je davala samo logistiku. Mi nismo bili obučeni za rušenje i uklanjanje tragova. Šta je sve bilo unutra, to zaista ne znam.

Kako ste se borili sa činjenicom da je pred vašu jedinicu tokom „Sablje” stavljen zadatak da uhapsite vašeg saborca i druga Legiju?

- Zadatak je zadatak i tu oficir nema šta da razmišlja. Emocije su jedno, a posao je drugo. Ja sam sa Legijom bio nerazdvojan, da se ne lažemo. Mi smo tako morali da uhapsimo i Zvezdana i ostale komandante JSO. To je bilo postavljeno pred nas u bukvalnom smislu - ili izvrši zadatak, ili idi na ulicu, nema trećeg.