Moraš da budeš lud pa da radiš u fudbalu!

Pre gotovo pola veka mladi industrijalac Milan Mandarić napustio je Srbiju, otisnuo se u Ameriku i tamo ispunio sve o čemu je kao dečak sanjao u rodnoj Lici i Novom Sadu u kojem je odrastao. Stvorio je imperiju, kao biznismen dobijao najveća priznanja, ali ipak, njegovo ime pre svega je sinonim za uspešno rukovođenje fudbalskim klubovima. Upravo o tome, ali i mnogim drugim temama najuspešniji Srbin u svetskom fudbalu priča u intervjuu za “Alo! Sprint".

Pratite li srpski fudbal?

- Da, da, u Srbiji je sada u euforija zbog Partizana, Zvezde i reprezentacije. To su odlične vesti i ja sam kao Srbin koji skoro pola veka živi u inostranstvu ponosan na te rezultate. Ipak, kad me pitate o uspesima reprezentacije, ne mogu da ne pričam o odlasku Slavoljuba Muslina. To nije bio dobar potez.

Iznenadila vas je njegova smena?

- Muslina znam još iz Francuske i izuzetno ga cenim. Zvao sam ga da dođe u Ljubljanu i da bude trener Olimpije, a on mi je rekao: “Milane, daj mi, molim te, jedan dan. Postoji mogućnost da postanem selektor Srbije.” Naravno, dobio je taj jedan dan, a u Olimpiju nikad nije došao. Meni je drago što je dobio priliku da radi kao selektor svoje zemlje, ali s druge strane krivo mi je što nije došao kod nas u Olimpiju. Ali to je fudbal.

Dakle, mislite da je napravljena loša uvertira pred početak Svetskog prvenstva u Rusiji?

- Ne volim da budem negativan, nije to u mojoj prirodi, ali je činjenica da će reprezentacija nositi taj ožiljak da neko ko je stvorio ovaj tim i ko ga je odveo na Svetski šampionat, neće dobiti priliku da učestvuje na tako velikom takmičenju. Mogu vam reći da sve to nije baš lepo primljeno u svetu i nisam siguran da je ovo baš zdrava situacija. Ipak, Srbija se plasirala, za razliku od, recimo, Italije i svet vrlo respektuje sve ono što “orlovi” i naši igrači rade u fudbalu.

Svet ceni i sve ono što ste vi uradili za ovaj sport?

- Fudbal donosi mnogo lepih stvari, sreće, ali i dosta razočaranja. Ja sam pre tačno 49 godina otišao iz Srbije i veliki deo života sam u fudbalu. Uvek propagiram tezu da fudbal treba da bude profesionalni biznis. Mora da se zna gde spava pas, a gde mačka. Ko se javlja na telefon, a ko donosi odluke. Fudbal je povezan s emocijama, a one su nekad jače od poslovnih stvari. Obični ljudi, koji su van fudbala, misle da znaju više od nas koji u njemu radimo, a verujete da to nije tako lako. To je proces... Znate kako, da biste radili u fudbalu, morate biti malo ludi.

U Americi su vas sigurno gledali kao ludaka kad ste ste počeli da ulažete u fudbal?

- Jedan sam od osnivača njihove profesionalne MLS lige, što je bilo dosta teško, budući da Amerikanci imaju svoje tradicionalne sportove. To su bejzbol, američki fudbal, košarka i hokej, a svi ostali sportovi zauzimaju samo pet odsto popularnosti. A osnovna stvar je u tradiciji. Prvu franšizu kupio sam 1973. godine, tad je sve počelo, a evo tek sada dobijamo rezultate tog rada. Treba vremena i strpljenja za sve. Kada smo počinjali, igrali smo na stadionu za bejzbol, bili smo podstranari, a sada u Americi imate moderne stadione koji su uvek puni. Ljudi su zavoleli fudbal. Ili soker, kako se tamo kaže.

Iz Amerike ste se, bar kad je o fudbalu reč, vratili u Evropu.

- Bio sam u Belgiji i Francuskoj, a onda sam 1998. odlučio da dođem u Englesku, na nagovor nekih bivših igrača, među kojima su Džordž Best i Bobi Mur. Odlučio sam da kupim Portsmut, klub velike tradicije, a koji je bio u finansijskim problemima.

Tamo ste i dan-danas legenda?

- U Portsmutu postoji moja bista i to mi predstavlja veliku čast. Volim taj grad i klub, a moram priznati kako mi je žao što nisam još duže ostao tamo. Sećam se, druga ili treća utamica od mog dolaska, navijači Portsmuta počinju da skandiraju “There is only one Mandaric Milan” (jedan je Mandarić Milan). Kažem Bobiju Muru kako razumem da igrači skandiraju igračima i treneru, ali da mi je čudno da se peva predsedniku. Oni mi je na to rekao: “O, peva se i te kako, samo su reči mnogo drugačije nego ove danas”. Tada sam shvatio tu strast kod Engleza, pogotovo navijača Portsmuta.

O odnosu s Džordžom Bestom ste često pričali, ali malo ste govorili o prijateljstvu sa Bobijem Murom?

- S Bestom sam imao sjajan odnos, bili smo baš dobri prijatelji, čak je svom sinu dao ime Milan, po meni. Što se Mura tiče, on je takođe bio posebna ličnost. Posle jedne utakmice u Americi pozvao me je na piće, bilo je oko pola deset uveče kad smo se našli, a kući smo krenuli u sedam ujutro. Sve vreme pili smo izvanredno meksikansko vino. Pitao sam ga kako će se to odraziti na njegov trening ujutro, a on mi je rekao da ne brinem. Istog dana došao je na aerodrom da me isprati i doneo mi je korpu sa šest flaša istog onog vina od prethodne večeri. Tri flaše belog i tri flaše crnog. Bio je pravi gospodin, zato je valjda i nosio kapitensku traku reprezentacije Engleske.

Bili ste tek drugi vlasnik nekog engleskog kluba?

- Pre nego što sam došao na Ostrvo, samo je Muhamed el Fajad bio vlasnik Fulama i imali smo odličan odnos. U Engleskoj je običaj da se dva sata pred svaku utakmicu nađete s delegacijom protivničkog kluba, a tu su gradonačelnik i viđeniji ljudi tog grada. I tako, on dođe kod nas, priđe svakom muškarcu koji je bio s suprugom i kroz smeh kaže: “Uživajte večeras”. Bio je vrlo simpatičan.

Posle vas došao je Roman Abramovič i promenio istoriju fudbala?

- Roman je prvu utakmicu u gostima od kada je došao u Englesku igrao baš protiv mog Portsmuta. Pred svaku utakmicu imao sam rutinu da dođem u ložu, odem do svlačionice, pozdravim trenera i onda se vratim da dočekam goste. Bila je subota, došao sam do lože i jedan od mojih saradnika mi kaže: “Predsedniče, imamo problem. Unutra su neki ljudi.” Uđem i vidim četvoricu dvometraša kako stoje u ćoškovima. Pitam saradnika ko su oni, a on mi kaže da su telohranitelji Romana Abramoviča. “Ok”, rekao sam: “Ti znaš koja je moja rutina. Kad se vratim, za pet do deset minuta, oni neće biti tu, a gospodinu Abramoviču reci da mu se ovde ništa neće dogoditi. Ukoliko misli da nije bezbedan, može slobodno da ide kući”.

I šta je bilo?

- Ništa. Vratio sam se, a oni nisu bili tu. Na poluvremenu video sam se s Romanom, koji nije najbolje govorio engleski i njegov saradnik mi se izvinio, rekavši: “Mi još učimo kakvi su običaji ovde. U Rusiji je to najnormalnije”. Objasnio sam mu da za tim nema potrebe i da su u Portsmutu, ali i ostalim engleskim klubovima svi dobrodošli i sigurni. Posle toga smo uspešno sarađivali, a jednom smo se čak slučajno sreli u Dubrovniku. Tamo imam kuću, a on je doplovio svojom jahtom. Šetao je starim gradom kad smo naleteli jedan na drugog. Obradovali smo se tom susretu i zajedno sa suprugama otišli na piće.

Da li s njim imate posebnu relaciju zbog bratskih odnosa srpskog i ruskog naroda?

- Nikada to nismo tako doživljavali. On je znao šta sam radio u Portsmutu, zato me je cenio. Nisam multimilijarder, ali sve to nadoknađujem velikom energijom i entuzijazmom. On je to uvek voleo, a nekoliko puta rekao sam mu da iz kluba neću otići kao luzer. I nisam. Gde god da sam bio, nisam izgubio ni jedan jedini cent. Ulagao sam u klub, ali mi se sve uvek vratilo dobrim odlukama.

Kako ste to uspevali?

- Bilo je grešaka, ne kažem da nije, ali osnova svega je okružiti se dobrim i kvalitetnim ljudima. U fudbalu se vrti mnogo para i nije lako naći adekvatne saradnike. Imam tu sreću da sam uvek uz sebe imao sestrića Ranka Lončara, jer čovek je jak onoliko koliko su jaki ljudi oko njega. Uvek sam želeo da radim s našima, ali to nije baš uvek bio pravi potez.

Zašto iz Engleske niste došli u Srbiju, nego ste otišli u Sloveniju?

- Stalno me to pitaju, a odgovor je jednostavan. Ne vidim sebe tu. Srpskim klubovima treba mnogo više od onoga što ja mogu da im pružim. Nije stvar u novcu, nego u nečem drugom. Vidite, u Engleskoj su imali problema s huliganima, ali prosto su preko noći uspeli da ga reše. U Srbiji to nije slučaj.

I kad ste vi bili u Engleskoj, bilo je problematičnih navijača?

- Događali su se ispadi. Bilo je situacija kad su hapsili navijače, a ja odlazio da ih izvadim iz zatvora i garantovao za njih. Znao sam da oni to više neće ponoviti, jer ako urade, zabraniće im dolazak na stadion i oni će biti uništeni. To je taj sistem, koji u Srbiji nikad nisam prepoznao.

Vi ste Srbin iz Hrvatske, pola života ste u Americi, odakle onda Slovenija kao izbor?

- Moj bivši igrač Mladen Rudonja zamolio me je da pomognem Kopru i pristao sam. Ranko i ja smo procenili da je to dobra prilika, dobili smo licencu, izvadili klub iz problema, osvojili kup... Nakon dve godine gradonačelnik kao da se uplašio da smo mi pretnja za njega i nastali su problemi, koji postoje i danas. Odlučio sam da napustim taj klub i preuzmem Olimpiju.

Tamo ste opet došli do trofeja, ovoga puta šampionskog?

- Olimpiju sam preuzeo u velikim dugovima, a uspeo sam da osvojim titulu posle više od dve decenije, povećam vrednost igrača, ali ostaje žal za Evropom. Ukoliko ove godine ne osvojimo titulu i ne uradimo nešto u Evropi, smatraću sebe neuspešnim. Ne znam, videćemo... Možda se tu završi moja misija u Olimpiji. Ko zna šta je sledeće.

Možda penzija?

- To ne. U penziju idem kad odem kod svog pokojnog oca Dušana. Do tada radim. Videću šta. Možda se vratim u Englesku, gde me već dugo zovu, možda preuzmem neki klub iz slovenačke treće lige pa od njega napravim šampiona. Videćemo - završava Mandarić.