Moto je – mogu sve ako želim

Znamo je kad pomaže sigurnim kućama, kad se bori za prava žena i kad pomaže da se izgradi vrtić u Srebrenici. Zoranu znamo i iz prepriki sa političkim neistomišljenicima, kao političarku koju nikoga ne ostavlja ravnodušnim, kao osporavanu, ali i kad ne sluša ni Aleksandra Vučića. Ali ne znamo ko je zapravo Zorana? Ovo je njena priča.

Moja porodica

Dom i porodica su mesto odakle crpim snagu za posao koji radim. To je moja baza, moj centar sveta. Tu sam ono što jesam. Bez ljubavi mog Gage i mog Vlade ne mogu da funkcionišem. Oni mi daju snagu da izdržim sve izazove s kojima se svakog dana srećem. Uz njih vidim koliko sam u stvari srećna žena i koliko mi znače njihova pažnja i ljubav. To mi je najvažnije.

Prvi posao

Kada sam krenula na Ekonomski fakultet, odmah sam počela da radim, nekada po dva-tri posla kako bih pomogla roditeljima i da bih bila samostalna. Prvi posao mi je bio u zlatari. Sećam se koliko se mama brinula zbog toga što je bilo teško vreme, kriminal se širio, zlatare su pljačkane.

Fakultet sam završila u roku i odmah posle diplomiranja, u junu 1992, otišla sam u Prvu ekonomsku školu, moju školu, u kojoj sam bila đak generacije i predsednik omladine. Stala sam pred direktorku Stanu Šipčić i rekla: „Ja želim da radim u vašoj školi! Ali ne samo to, želim da obnovi učeničku zadrugu i da od nje napravim profitnu organizaciju. Želim da promenim neke stvari u školi, da uvedem novine u nastavi.“ Gleda me gospođa Stana, sjajna žena i veliki autoritet, sluša šta govorim i kaže: „Dođite u avgustu da vas upoznam sa nastavničkim većem. Tako sam u 22. godini dobila posao i odeljenje I/6. Kada je gospođa Stana preminula, i ja sam napustila školu. Zaposlila sam se u „Premijer keramici”, gde sam vodila finansije, radila sam i u predstavništvu „Loreala“. I onda sam 1996. prešla u „Elektroistok“, današnji EMS. Tu sam prošla sve, od mesta knjigovođe, preko plana i analize, do vođe finansija i tu sam upoznala i svog bivšeg supruga. Posle 5. oktobra prešla sam u Vladu Srbije za savetnika Miroljuba Labusa, nakon toga bila sam i savetnica za energetiku Milorada Dodika. Kada sam 2006. napustila G17, radila sam i na aerodromu, a nakon toga sam otišla sam na fakultet. Od završetka studija, paralelno s poslom, sve vreme sam se bavila naučnim radom, magistrirala sam i doktorirala na Ekonomskom fakultetu, bila naučni saradnik... Onda me je pozvao Aleksandar Vučić da radimo zajedno...

Životna filozofija

Moj životni moto je - ne postoji stvar koju ne mogu da uradim, ako to hoću! Tako se ponašam čitavog života. Svako može da osvoji svoju slobodu i nezavinost, ali prvo mora da veruje i onda da se bori za to što veruje. I da stalno i mnogo radi na tome. Verujem da mogu da postignem sve što želim i da sam dovoljno jaka da to uradim. Ne postoji ništa što može da nas spreči, osim nas samih. Tu rečenicu da sve možemo da uradimo ako to zaista želimo svakog dana najmanje jednom ponovim svom sinu. Bilo kad ide na trening ili ima kontrolni ili pismeni u školi ili se sprema da sa društvom izađe u grad. Trudim se da i njemu to usadim u ličnost, jer vera u sebe je najvažnija. Život je lep, prelep, ali nije lak i ništa nam neće pasti u krilo ako to ne zaslužimo i ako se ne potrudimo. Znanje i obrazovanje je najvažnije. Ko nema potrebna znanja, ne može ništa da uradi. Bez znanja nećete uspeti, a zbog neuspeha ćete biti nesrećni i uvek će vam neko drugi biti kriv.

Šta sam želela da budem u životu?

Kao mala, maštala sam o tri stvari. Prvo, da budem slikarka jer sam uvek nešto crtala, igrala se bojama i četkicama. Ta želja me nikad nije napustila, volim i danas da crtam i slikam, mada nikad nisam ovladala potrebnom tehnikom.

Drugo, da studiram hemiju. To je predmet koji sam najviše volela, išla sam i na školska takmičenja i na njima osvajala nagrade.

I treća, maštala sam, kao verovatno hiljade devojaka, da se udam za Zdravka Čolića. U autu uvek imam imam nekoliko njegovih CD-ova.

Kad sam pre nekoliko godina upoznala Zdravka, slatko smo se smejali kada sam mu ispričala o čemu sam maštala kao devojčica. Čola je divan čovek, veliki gospodin, pevač i umetnik. I već sam se založila da „Er Srbija” sledeći avion nazove po njemu, videćemo da li će me poslušati. Da se ne bavim politikom, sigurno bih imala fond koji bi pomagao ženama i najmlađima.

Zašto politika?

Odlučila sam da se bavim politikom tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine. To dokle je režim Slobodana Miloševića doveo Srbiju i sve nas i to što nam je uradio NATO glavni su razlog mog ulaska u politiku. Ni ja, ni bilo koja majka u Srbji nije rađala decu da bi nam ginula u ratu! Ne dam decu i nemamo decu za ratove, nego za škole i fakultete! Moj brat je prekinuo studije i odveden je na ratište u Hrvatskoj. Učesnik je rata u kojem, kako je Milošević govorio, Srbija nije učestvovala. Vratio se hvala bogu živ, ali nikada nije završio fakultet, a bio je sjajan student.

Tokom agresije NATO radila sam u EMS-u. Išla sam po terenima kada smo sklanjali one mreže kojima je NATO gađao. Nismo ni razmišljali koliko je opasno, da li je to radioaktivno. Ne, važno je bilo da mi uradimo svoje kako bi ljudi što pre dobili struju. Danas mnogo energije trošimo na objašnjejna da nešto ne može, trošimo energiju da kritikujemo, da se ne podnosimo, umesto da se udružimo i uradimo nešto koristno. I nikad nisam ušla u sklonište. U inat sam sve vreme bombardovanja na posao dolazila tip-top namonitrana i na najvećim štikalama koje sam imala. U inat! Nisam dala da mi mi unište život! I zato sam u politici.

Prvi Uskrs kojeg se sećam

Prva sećanja na Uskrs vezana su za moju mamu i šporet pored kojeg smo sedele na Veliki petak i farbale jaja. Prvo čuvarkuću u crveno, a onda ostala jaja u sve druge boje. I onda nastupam ja, kao devojčurak sa tri-četiri godine, da dodatno crtkam i ukrašavam jaja raznim cvetićima i listićima. Kad se setim tog vremena i sada osetim sigurnost, mir, ljubav i toplinu doma i mojih roditelja, koji mi bili najveći oslonac.

Uskrs je za mene porodica, ljubav, dom. I danas, kada sam porasla, volim sa mamom da farbam jaja na Veliki petak. I dalje ih docrtavam i šarenim. Prvo se kucam sa sinom Gagom... I ne sećam se kad sam pobedila. Volim da mi dragi ljudi dođu na Uskrs, da zajedno proslavimo. Malo je trenutaka koje mogu da provedem kod kuće.