Muke po Bakiru

Ako bi vam se omaklo da se našalite na taj način dok se dosađujete, budite sigurni da bi vas izvukli iz reda i u najmanju ruku ispitivali, a let biste sigurno propustili. Svako na Balkanu ko danas pomene reč “rat”, makar i u šali, čini opasnu stvar, a naročito ako je na vlasti, pogotovu ako je na vlasti u Bosni i Hercegovini.

Bakir Izetbegović se “vadi” da su srpski mediji prekrojili njegovu izjavu o tome da li BiH treba da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Moguće je da je tako, ali neka on to dokazuje. To što je Bakir i pristalica nezavisnosti Kosova i što bi voleo da država čiji je jednotrećinski šef prizna tu nezavisnost, mora biti njegova lična stvar, a ne deo politike zemlje za koju je jasno da neće priznati Kosovo kao državu.

Ali ostavimo da se time bave Bakir i njegov kabinet. Mnogo opasnija je njegova izjava u kojoj kaže da je spreman na rat. Na pitanje novinara ”Dojče vele”, koji je bio dovoljno oprezan i razuman da ne izgovori reč “rat” u kontekstu Bosne - da li je spreman na “najgori mogući scenario u BiH”, Izetbegović je bez kočnica izgovorio reč na “R”: “Dakle, na rat? Jesam!”

Na šta je to spreman Izetbegović, koji nedelju dana pre 22. godišnjice potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u koji se zaklinje, traži u stvari njegovo ukidanje i povratak u rat? Da li to Izetbegović junior misli da je obaveza svakog u familiji da povede po jedan rat? A pre toga, naravno, da po dinastičkom principu bude na čelu stranke i države? Sa kim bi Bakir u taj rat? I protiv koga?

Mnogo problema ima Bakir i ovo njegovo o ratu je samo krik čoveka koji u afektu pokušava da se iz njih izvuče i zato poseže za teškim rečima. Čekaju ga izbori, a njemu i njegovoj SDA ne ide dobro. Malo je reći da su građani u BiH nezadovoljni dugogodišnjom vlašću SDA, katastrofalnom socijalnom i ekonomskom situacijom i megakorupcijom koja vlada u opštinama i kantonima koje kontrolišu Bakir i prijatelji. Bes Bošnjaka je veliki i zbog ponašanja Bakirove supruge Sebije, direktorke Kliničkog centra, koju nazivaju i “neformalnom članicom Predsedništva BiH”.

Izetbegoviću je verovatno posebno teško posle nedavne posete predsednika Turske Erdogana Srbiji, kada je u susretu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem demonstrirano snažno partnerstvo i bliskost dve zemlje, a posebno Erdoganove reči da su Turska i Srbija “ključne zemlje na Balkanu”. Kako će posle toga da objasni sebi i svojima da nije prvi partner Turske na Balkanu? Kako će da objasni da ne stoji ono na čemu godinama gradi svoj uticaj među Bošnjacima u BiH, ali i u regionu? Ovo, međutim, nije i ne sme biti opravdanje za ratne pokliče koje je Bakir izgovorio. I zato nijedna politička reakcija protiv ratničkog govora bošnjačkog lidera nije preterana.