Na ovim mestima bi u 2018. mogao izbiti rat

Svet je uspeo da se provuče kroz veći deo 2017. godine bez kataklizmičnog sukoba velikih sila. U nekim delovima sveta (pre svega u Siriji) napetosti su značajno smanjene. U drugim je, već ionako teška situacija postala još napetija, ocenjuje taj američki dvomesečnik.

Kako se ocenjuje u tekstu Roberta Farlija, pet kriza koje bi velike sile mogle dovesti u sukob tokom 2018. godine su Severna Koreja, Tajvan, Ukrajina, južno krilo NATO-a i Persijski zaliv.

Severna Koreja je, nesumnjivo, najopasnija spoljnopolitička kriza sa kojom se svet danas suočava. Uspeh Pjongjanga u razvijanju balističkih raketa, kombinovan sa diplomatskim neiskustvom Trampove administracije, stvorio je vanredno opasnu situaciju.

Severna Koreja je, iznova izvodeći raketne probe i nuklearne testove protekle decenije, pokazala da nije sklona da se uruši pred američkim pritiskom. SAD su odgovorile diplomatskom nedoslednošću, pošto su visoki zvaničnici često davali suprostavljene izjave u roku od nekoliko sati.

Situaciju komplikuje to što i Severna Koreja i SAD imaju preventivne planove - SAD da unište severnokorejske komunikacije i instalacije pre nego što rakete budu lansirane, a Severna Koreja da takvu sudbinu izbegne. Takva situacija mogla bi lako da dovede do pogrešnih procena bilo koje strane i do potencijalog rata u koji bi mogli da budu uvučeni Japan i Kina.

Što se tiče Tajvana, NI ocenjuje da nedavne agresivne izjave kineskih vojnih i diplomatskih lidera nagoveštavaju da barem neki u Pekingu veruju da se vojna ravnoteža pomerila u njihovu korist. Takvo opažanje je govoto sigurno preuranjeno i ne deli ga celo rukovodstvo NR Kine, ali je ipak opasno. Kina je takodje pojačala vojnu aktivnost u regionu iako, uzevši u obzir njen rastući vojni profil, to važi za skoro svaki region na njenim granicama.

SAD su odgovorile smirenošću, osudjujući kineske korake i najavljujući krupne prodaje oružja Tajvanu. Trampova administarcija je, medjutim, zamutila diplomatske vode svojim konfuznim stavom o Severnoj Koreji, koji je uključivao i poziv Kini da pojača sankcije prema Pjongjangu. U odnosima Pekinga i Vašingtona, koji zahtevaju predviljivost i pažljivu diplomatiju, značajni igrači u Kini i SAD izgleda da su spremni da prihvate neizvesnost, što bi moglo dovesti do razornog sukoba.

Situacija u Ukrajini ostaje napeta, gde vlada krhki prekid vatre na istoku zemlje, konstatuje NI. U samom Kijevu, demonstacije i bizarna saga sa bivšim gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem pokrenula je pitanja o stabilnosti vlade.

Sukob bi mogao izbiti na više načina. Kolaps ukrajinske vlade, koji bi bi u teoriji bio koristan za Moskvu, mogao bi dovesti do nestabilnosti i nasilja. Snage bliske Moskvi mogle bi se osetiti ojačanim, a sam Vladimir Putin mogao bi da vidi priliku da zauzeme veći deo Ukrajine. S druge strane, kolaps vlade u Kijevu mogao bi na vlast dovesti krajnje desničare, što bi samo dolilo ulje na vatru sukoba u istočnoj Ukrajini.

Iako je Trampova administracija odustala od mlake podrške koji je Kijevu pružao Barak Obama, ozbiljan ruski vojni upad u Ukrajinu, zapretio bi da uvuče Evropu i SAD u sukob sa Rusijom.

Kada se radi o južnom krilu NATO-a, ocenjuje NI, odnosi izmedju SAD i Turske su praktično urušeni protekle godine, dok su se Ankara i Moskva značajno približile. Tursko otudjenje od Evropske unije i SAD, simbolizovano kupovinom ruskog oružja, moglo bi voditi ka značajnoj promeni u regionalnom odnosu snaga.

NI ističe da Turska, Rusija i SAD ne vide rat kao razuman način za rešenje te nove diplomatske situacije. Ali Turska je izuzetno značajna zemlja i njen stav utiče na ishod dogadjaja u Siriji, Iraku, Iranu, na Balkanu i Kavkazu. Pomeranje turske diplomatske orjentacije mogao bi da ima nepredvidljive posledice duž njenih granica, posebno kada se radi o kurdskim aspiracijama za stvaranje države, a moglo bi uticati na spor u Nagorno Karabahu. Takav razvoj dogadjaja mogao bi imati posledica po način na koji države jugoistočne Evrope razmišljaju o svojoj privrženosti NATO-u. To bi moglo da učini da bilo Moskva, bilo Vašington, pogrešno procene snagu svojih karata.

Osvrćući se na Zaliv, NI ukazuje da je na Srednjem istoku gotovo uvek bilo seme sukoba velikih sila, iako to seme retko daje plod. Dok se gradjanski rat u Siriji vuče ka završetku, pažnja se skreće na konfrontaciju izmedju Irana i Saudijske Arabije. Rijad i dalje izgleda da je lak na oružju, i sklon da svuda vidi umešane ruke Teherana. Iran, sa svoje strane, nastavlja da širi svoj uticaj u Iraku, Siriji i drugde.

Trampova administacija je, pak, uglavnom prihvatila pobedu Asadovog režima u Siriji, i preokreće svoje napore na suprostavljanje Iranu u regionu. To je uključilo i davanje blanko čeka Saudijskoj Arabiji u Jemenu i na drugim mestima, što bi moglo lako da dovede do preterane samouverenosti u Rijadu.

Da li bi Rijad i Teheran mogli da suzbiju svoj rat? Rat je izbijao u Zalivu i ranije bez uključivanja ostatka sveta, ali Rijad je pokazao jasnu spremnost da izgradi diplomatsku i vojnu koaliciju protiv Irana, možda i dotle da u nju uključi Izrael. Sa Rusijom koja ponovo potvrdjuje svoj položaj u regionu, vrlo je lako zamisliti sukob velikih sila.

Ocenjujući da neizvesnost koju je stvorila Trampova administracija  nije pružila mogućnost drugim državama da nastupe, NI zaključuje da se njome povećava mogućnost pogrešnih procena u kriznim i nekriznim situacijama.

Nadajmo se da će Trampov spoljnopolitički tim, dok se formira i sazreva, razviti dosledniji pristup diplomatiji koji će umanjiti pretnju koju predstavljaju neke od tih kriza, ističe NI.