(Ne)moć

Sramno je za jednu državu da se više niko ne interesuje ko je vlasnik ”kantrimena” smrti, iako je policija imala serijski broj automobila. Tužilaštvo je i samo pokleklo i, po svemu sudeći, predmet je završio u nekoj ili nečijoj fioci. A i koga je još briga ko je vlasnik “kantrimena” kad je Milićev u zatvoru, rekli bi ljudi.

Briga je svih nas koji želimo da pravda bude zadovoljena. Zar Bojan Jovanović, koji je izgubio sina, ne sme da se pita zašto je slučaj išao traljavo i završio se tako što je Milićev rekao na sudu da ne želi da kaže ko je vlasnik, jer je u pitanju „neko moćan”. I Markova je bila poslednja - niko se više ne interesije na koga se vodio „kantrimen”.

Možda je vlasnik ili vlasnica neko mnogo moćniji od porodice nastradalog Luke Jovanović. Možda nisu žalili novac, pa dok su u svaku „rupicu” u zakonu stavili po neki evro, fino su se istrošili - dva miliona evra za njih je verovatno sitnica. A ja sam se uvek pitala koliko nula vredi ljudski život. I možda sam dobila odgovor - za nekoga sitnica, za nekoga bogatstvo.

Bojan Jovanović, otac nastradalog, i sam je posumnjao da Milićev nije vozio „kantrimen” i da je načuo da je „moćnik” svoju slobodu i jedan mladi život platio dva miliona evra. Svog sina je zakopao u raku, a tek je počeo da živi. Nadam se samo da će ovaj čovek imati dovoljno snage da pokrene istragu i da sazna ko je vlasnik mističnog „kantrimena”.