Nema mi života bez mog milog sinčića!

Tuga, bol i krici su se prolamali ovim selom, iz kojeg je Matejin otac Bojan Mitić (30) pre desetak godina trbuhom za kruhom otišao u Beograd i tamo upoznao njegovu majku Olgicu, iz okoline Šapca (25), i s njom osnovao srećnu porodicu u podstanarskoj kući.

- Odvedeš zdravo dete u vrtić, a izneseš ga mrtvo. Nikada nije bio bolestan, sve vakcine je redovno primao. Kako je moglo da umre zdravo dete?! Ne, to nije od boga. Neko mora da je kriv, a ja ću saznati ko je, zbog druge dece, zbog mog deteta koje očekujemo. Neko će morati da odgovara za ovu tragediju - priča otac dok jedva stoji na drhtavim nogama, ne uspevajući da završi rečenicu od bola.

Njegova supruga Olgica je u sedmom mesecu trudnoće. Nosi, kažu, muško dete. Na njenom licu, skamenjenom od tuge za svojim prvencem, nema suza, presahle su.

- Ne, ne mogu bez njega, nema mi života bez mog milog sinčića - odmahuje rukom pored odra sa malim sandukom dok je rodbina moli da pripazi na čedo u stomaku.

- On neće nikada videti svog brata - ponavlja žena, koja nešto kasnije u kućnom dvorištu, dok sveštenik drži opelo, pada na taj sanduk i obavija ga rukama, uz krik od kojeg se ledi krv.

Na sahranu su došle komšije iz Malog Mokrog Luga, Bojanove kolege i Olgičine koleginice s kojima radi u susednom vrtiću, ali i vaspitačice malog Mateje, koje su se borile za njegov život.

- Netačno je pisanje medija da su deca iz Matejine grupe vrištala jer su neki vaspitači iznosili polubudnu decu u drugu prostoriju, a drugi su veštačkim disanjem i masiranjem srca pokušali da ga povrate u život. Ekipa Hitne pomoći je brzo stigla i na licu mesta pokušala reanimaciju, a potom ga je odvezla u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj. Nakon 45 minuta, nešto pre 15 časova, lekari su konstatovali smrt - priča jedan od upućenijih, koji je zahtevao anonimnost.

S druge strane, beogradske komšije Mitićevih tvrde da ništa nije ukazivalo na nesreću.
- Veče pre tragedije, moj mališan i Mateja su se igrali u kući Mitića. Mateja je bio veseo i nestašan, kao i uvek. Mitići su bili srećna i radna porodica. Bojan radi kao vodoinstalater u jednoj itlalijanskoj firmi i dobro zarađuje, a Olgica je pomoćna radnica vrtiću. Zabavljali se se sedam godina, a dve godine posle venčanja dobili su Mateju, koji je čuvan kao malo vode na dlanu. Nikada nije bio gladan, mokar ili bolestan - priča komšija.

Mitićevi su u Donjem Bunibrodu oduvek bili siromašni, što se vidi po skromnoj staroj kući, uz koju je podignuta druga, još nedovršena. Nju su sazidali Oligica i Bojan jer su planirali da se jednog dana vrate u selo.

- Bojan i njegova sestra Biljana, koja takođe živi u Beogradu s porodicom, bili su divna deca. Otac im je umro pre dve godine i oni se brinu za svoju majku Jasminu, koja živi za njihove posete - priča komšija dok baka Jasmina kuka nad odrom svog unuka.

- Bio si moja radost, tvoje rođenje je za mene bila neizmerna sreća, šta ću, dušo moja, sada bez tebe - nariče baka Jasmina.

Mali Mateja Mitić sahranjen je na mesnom groblju u Donjem Bunibrodu, koji je 300 kilometara udaljen od kuće u kojoj je rođen i od njegovih drugara iz vrtića i komšiluka.