Nemam od koga da prepisujem!

Ima sve petice, iako sa sestrom Sarom u jednom pravcu pešači gotovo deset kilometara. Za 120 godina postojanja OŠ “Milun Ivanović” u Ušću, ovo je prvi put da neku nagradu, posebno Svetosavsku, dobije učenik iz Gokčanice. Ovaj osmak još nema ni svoj računar, iako ga najviše zanimaju programiranje i IT tehnologija, što mu je i želja da upiše u junu u jednoj od kraljevačkih srednjih škola. Povremeno radi na zastarelim računarima u školi, ako nisu u kvaru i ako ima internet veze.

- Kod kuće imam tablet, ali internet koristim jedino putem telefona starog šest godina. Voleo bih da savladam montiranje video-klipova i sve u vezi s programiranjem na računaru. Pišem poeziju i volim skejtbord. Ovog proleća ići ću na takmičenja iz srpskog jezika i književnosti i u ovom trenutku mu je prioritet pripremanje za ta takmičenja - ispričao nam je Lazar.

Laki, kako ga zovu u selu i školi, već četiri godine svakog dana je redar, a na časovima nema ko da mu šapne, niti ima od koga da prepiše na pismenom.

- Nemam drugara sa kojim bih mogao da proverim rezultat. Ne mogu ni kao druga deca koja ne znaju odgovore da se sakrijem iza druga kako me nastavnik ne bi prozvao - ispričao nam je Laki, otkrivši da se još nikada nije zaljubio, a da nema s kim ni da se posvađa, jer su mu nastavnici sve.

Rad sa tako bistrim i radoznalim detetom privilegija je i profesionalni izazov.
- Svakog utorka i četvrtka, sa posebnom radošću odlazim na prvi čas. Jer to je poseban čas sa posve posebnim đakom. Njegovo čitavo odeljenje je on sam. Njegova učionica je omalena, seoska, sa furunom. Sijaset tema za razgovor, kao da nas je najmanje 20 u učionici. Čas kakav svakog prosvetnog radnika čini zadovoljnim i ponosnim što je odabrao upravo ovaj poziv - kaže Marijana Dražović, nastavnica engleskog jezika, koja Lazaru predaje od prvog razreda. Škola u Gokčanici, inače, nekada je imala i 250 đaka i radila je u dve smene, a danas od prvog do osmog razreda ima svega desetoro učenika.