Nenad

Jer, čak i kada ste zdravstveno osigurani, to vam ne garantuje da ćete moći da se lečite, pošto operaciju koja vam je neophodna nije moguće izvesti kod nas ili lek koji vam je potreban ne pokriva osiguranje.

Kada vam ne ostane ništa drugo, javno ogolite svoj život i muku, jer u Srbiji drugačije ne funkcioniše. Dok ne progovorite, za vašu muku niko nema sluha. Ako se ne čujete, vi ne postojite. Tako i u slučaju šesnaestogodišnjeg Nenada Pavlovića, dečaka koji boluje od retke bolesti krvi i koji se, nemajući kud, obratio direktno državnim vrhu. Zar je trebalo javno da prozove naše ministre da bi dobio pomoć koja mu zakonom pripada? A onda sve može, čak i ono što nije moglo.

Da li jedno dete treba samo da se bori za svoje zdravlje jer oni koji bi trebalo da brinu o njemu to ne čine dovoljno dobro? Nema novca, kažu. Ali zato ima dva miliona za održavanje predsednikovog bazena, tri za svilene zastave ili čak pet za nabavku cveća za državne vile.

Dok se brčkaju u besprekorno čistoj vodi i uživaju u pogledu iz svojih vila, pita li se neko od njih koliko bi dece moglo biti izlečeno da nije njihove bahatosti.

Možda bi Luka Đurić, Anastasija Trajković i Zoja Mirosavljević danas bili živi da im je data šansa za ozdravljenje, da nadležni nisu bili gluvi i slepi za njihove muke.

Političari, osvestite se. Dok se prepucavate i jedni druge nazivate lešinarima, jeguljama i zvečarkama, bolesna deca stradaju. Mislite o tome.