Niš je centar!

Makar i na treningu, sada u Nišu i tada u Kraljevu, ljudi su željni da uživo vide Novaka Đokovića, osete taj ponos pripadnosti istom narodu.

Srećnici će se obogatiti za autogram, fotografiju, možda za deo opreme... Zauzvrat će cepati grla, brideće im dlanovi, u podršci Noletu, i ostalim idolima, ne samo teniskim, dokazujući da Srbija ne živi samo u Beogradu. I da se voli, bar jednako kao u Beogradu.

Tako je u Nišu i kad igraju rukometne reprezentacije, tako je i u Boru kad Dejan Savić dovede vaterpolo šampione, i u Užicu kad gostuju fudbalski „orlovi”, Novom Sadu, Jagodini... I zato sportisti moraju što češće da gostuju van glavnog grada. Zbog tih ljudi.

Teritorijalno malim zemljama poput naše centralizacija kao da je zakonom ustanovljena. Pa i u sportu, van Beograda se živ(otar) i u sećanju na neka bolja vremena, ili u nadi da će se ta ista, možda, ponoviti.

Sport drma ta nostalgija prema uspešnim klubovima, odvažnim timovima koji se suprotstavljaju i najjačima, „nezgodnim” terenerima i, iznad svega, punim tribinama. Stoga u unutrašnjosti „žive” za dolazak Zvezde i Partizana, pa taj dan, po navici, nazivaju praznikom. Ljudi željni „hleba i igara” žele da, bar na po podne ili veče, budu deo Srbije.

A kad se reprezentacija mrdne iz Beograda, tek to je pogodak u centar. I svejedno da li se karte naplaćaju, ili je ulaz besplatan, o ljubavi prema otadžbini svedoče slike punih tribina. Kao prekjučerašnja iz Niša.