Njegoš! Memento!

Naravno da se ima još šta dodati, jer je Njegoš aktuelniji no ikada, ali za to je potrebno pero nekog novog Andrića, Skerlića ili Crnjanskog, a ne moj android i pola sata pauze na radnom mestu.

Sramota me je i da pokušam, jer samo mogu u lošu ambalažu da upakujem već definisanu suštinu, pa bih ipak ovom kolumnom samo podsetio na značajnu godišnjicu koja je danas - 166 leta od smrti Petra Drugog Petrovića Njegoša. Nažalost, ne verujem da će o njemu danas biti reči u dnevnoj štampi, pa rekoh da iskoristim ovaj moj skromni prostor.

Možda poetski sitan vez Matije Bećkovića najpribližnije oslikava Njegoševu aktuelnost danas, ali o tome drugi put. Bog je sasvim sigurno pesnik, a pesnici božji glasnici koji ostavljaju uputstva za upotrebu ovozemaljskog života pojedinca, ali i čitavih plemena, naroda. Ostavljaju i šifru za kapiju Carstva Nebeskog, kao i stalni otvoreni vaj-faj za „skidanje” željenih informacija i istina, za nova saznanja i spoznanja.

Pesnici su božji glasnici, od kojih je Njegoš prvi. Vladika Rade danas čeka sopstvenu amputaciju od rođenog plemena. Odrodiše se deca Radova i postaše otpadnici plemena gordog, te ostaše samo gordi izrodi. No Rade i danas radi, možda i više nego juče.

Njegovo delo u svakom vremenu nosi najmodernije odelo, šeta kroz najprometnije pešačke zone, primećeno, ali ne i shvaćeno do kraja. Više je domova srpskih sa „Gorskim vjencem“ nego sa Novim zavetom, te se Njegoš u našem narodu i može smatrati ravnoapostolnim, iako je njegova kanonizacija upitna. Drugi je problem što ovo kapitalno delo u većini domova skuplja prašinu u zabačenom delu police, jer daljinski je jednostavniji za rukovanje i laku zabavu pruža. Videste li TV upravljač na kojem ima tragova prašine ili krajeva paučine?

Ipak, Njegoš ne iščezava. Citirajući Cetinjskog Pustinjaka, Srbi nesvesno ponavljaju i obnavljaju zavete date stotinama godina unazad. Svako slovo „Luče mikrokozme“ poput vitamina ulazi u dojednu poru našeg bića, jačajući nacionalni i pravoslavni imunitet našeg duha.

Premećući svakodnevno Njegoša na hartiji male vrednosti kroz ruke, možda i omalovažavamo njegov lik, jer za svakog osvešćenog Srbina novčanica od 20 dinara ima daleko veću vrednost (doduše, ne u trgovini), jer ne možemo meriti veličinu Njegoša i Vajferta, iako nam je ovaj drugi u monetarnom sistemu (vrednosti) vredniji 50 puta.

Njegoševa vrednost je vanvremenska i nemerljiva, pa bih ga ja, da sam guverner, stavio isključivo na blanko menice, jer pokriva i bez pokrića. Neka ovih nekoliko redaka bude na spomen „Prahu oca poezije”, kad ga već naslovne strane neće dočekati.