Od srpske bede pobegla u Irak!

Jelena Đorđević (24) zajedno je sa svojom majkom spakovala kofere i uputila se na Bliski istok, ne razmišljajući o tome da njen život tamo u nekom trenutku može biti u opasnosti.

Ratom zahvaćeno okruženje, konstantne pretnje ISIS-a, eksplozije i bombe, kako ona kaže, nisu joj bile ni na kraj pameti, jer je njeno nezadovoljstvo životom u Srbiji bilo jače od svega. Kada je pre četiri godine saopštila svojim bližnjima da odlazi tamo, rekli su joj da nije normalna.

- Otišla sam zbog loših uslova kod nas, zbog mizernih plata i zato što niko ne ceni trud, znanje i školu. Ne kažem da je u Iraku nešto bolje, ali kada te život natera, onda ne biraš. Nisam uspela da nađem posao negde u Evropi, bar ne onaj za koji sam se školovala. Zemlje Bliskog istoka nude veoma dobre uslove, a to su plata, plaćen smeštaj, hrana, računi, ali i avionska karta za odmor gde god da idem. Pritom, kada si na godišnjem, primanja su ista, ne smanjuju ti ništa. Priznajem da nisam razmišljala u tom trenutku šta me tamo može čekati. Nisam razmišljala ni o kulturi i uslovima, niti o tome da moj život može biti ugrožen - započinje Jelena svoju priču za „Alo!“.

Ona već četiri godine živi u gradu Erbil i kaže da je za sve vreme njenog boravka to mesto uslovno rečeno bezbedno, iako se prva linija fronta nalazi na samo 40 kilometara udaljenosti.

- Pored svega što se dešava oko nas i što čujemo, ponekad vidimo i doživimo, u Kurdistanu život teče sasvim normalno i svima nama je potrebno da izađemo i da se družimo. Dešavalo se jednom do dva puta godišnje da eksplodira automobil ispred nekih državnih insitucija. Jednom se to čak dogodilo na pet kilometara od kuće u kojoj živim. Osećanje koje me je tada obuzelo bilo je nešto između uzbuđenja i straha.

U istom trenutku si prestravljen, ali i zahvalan bogu što nisi odlučio da tog dana odeš sa društvom baš u kafić preko puta kojeg je bomba eksplodirala. Posle takvog iskustva postaneš obazriv, paziš kuda se krećeš i gde provodiš vreme. Od tada uglavnom idem u objekte koji imaju visok nivo bezbednosti - kaže ova hrabra devojka i dodaje da ima sreću što je ovaj grad u odnosu na druge još siguran, jer bi se ona davno pokupila i otišla.

Osim toga što nije bila svesna rata, nije znala da će joj i velika razlika u kulturi i mentalitetu praviti problem, bez obzira na to što je lokalno stanovništvo veoma ljubazno i gostoprimivo.

- Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da se oporavim od kulturološkog šoka koji sam doživela ovde. Kao ženska osoba evropskog porekla, ne osećam se sigurno, jer ovde žene nikuda ne idu same, već uvek u pratnji brata, muža, oca ili majke. Žene su ovde, mi bismo bar rekli, diskriminisane, toliko da i ja kao strankinja treba da se borim za svoja prava tamo. Takođe, ne postoji mogućnost da izađeš golih ramena ili sa suknjom malo iznad kolena. Sloboda kretanja ti je ograničena, pošto oni u provod izlaze u osam, a kući se vraćaju u ponoć, kada se u Beogradu tek izlazi. I naravno, jezička barijera, koja često zna da dovede do konflikta zbog nerazumevanja - objašnjava Jelena i dodaje da uskoro planira da ode iz Kurdistana jer, ipak, ne želi više da rizikuje, ali se u Srbiju, nažalost, neće vraćati.